 |
| Савко Пећић Песа |
Вујици Бојовићу
На уласку у родно село,
пита стари храст мене
за све оне празне године,
по свету проведене.
Позна је већ јесен
и обилно капље жир,
горе гаче изгубљена врана
и руши вековни мир.
Све било је па прошло,
одговарам без воље,
живело се у сјају и беди
са надом да биће боље.
Сад понека сува грана,
претећи маше из врха
и залепрша зрело лишће
изгубљеног времена сврха.
Онда и храст обузме туга,
шкрипе му старачка плућа
мени се указа жуђени циљ
у коров давно зарасла кућа.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Од старе приче још сузе очи
док хладна рука нехајно маше
уклета вода сећањем точи
а језа измаглице видик паше.
Утеха да прст судбине је то
и жудња за живом искром у тами
а не разазнајем ни добро ни зло
док чекамо заборављени и сами.
Ослобођени гласова, заноса и речи,
оно што је било опет биће
залудне младости опојно пиће,
Не може тугу да спречи
иако заборав све брише
једнако жудим за временом кише.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
У брвну меље сипац
пропада стара кућа
дошао залудни писац
па стао да трућа.
Како је све пролазно
и све има своје
како је срце празно
док гасну летње боје.
Стидљиви дечак слуша
а досадни старац меље
снатри невина душа
буде се старе жеље.
Све се осипа тако
разум опседа злоба
наивној души лако
и бол и љубав да проба.
А живот капље и цури
сипац и даље дуби
несхваћен песник се дури
док растрзану песму губи.
Мирко Иконић
/Преузето из часописа САВИНДАН - Пријепоље/
Нема коментара:
Постави коментар