 |
| Стојанка Ђорђић Николић |
Године ропства
куља дим и пламени језици
посвуда јаме и процјепи
из којих гуштери
из којих змије
и као да су само чекали
ево их надиру странци
и свакодневно колоне
долазе и одлазе
и тумарамо
и гледамо се изгубљени
збуњени уздишемо
када ће све то да престане
и облачи се
и вријеме споро тече
умире се од карцинома
око нас мртваци
и сахране и сахране и сахране
а нама се плаче
сужени нам простори
и свеједно је да ли отварамо
или склапамо очи
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар