Александар Ристовић: Седам песама о коњима (песма шеста)

 

6.
 

Коњи који вуку трамвај коњи су очевог

                                                                    детињства,

раге, уских плећа, полумртви дабоме,

обављају свој посао за малу надокнаду у виду

                                                                     вреће зоби

и, наравно, тимарења касније у коњушници.
 

У трамвају седе госпе, приносећи

лицу мале мараме од свиле, крај њих су

пуначки анђели у вуненим чарапама и с

                                                         анђеоском обућом.
 

Неки чова, старинског кова, упознаје се

са оном до себе, уз устајање и дубок наклон.

Има књигу у крилу са сличицама голих
                                       анђела у апстрактним позама.
 

Ја сам дечак са задњег седишта, мислим

на неко девојче које и не помишља на мене,

него је усредсређено на окно трамваја већ
                                                           замагљено кишом.

Александар Ристовић 

Мирослав Б. Душанић