 |
| Мирослав Б. Душанић |
Стојан Богдановић
РАЗГОВОР*
Опет кафа. Седим
сам са собом. Разговарамо он и ја. Њега ћу звати он, иако је он ја,
једноставно, да би га читаоци разликовали од мене, који сам ја. Ситуација је
повремено врло напета. Као када пред професором одговараш лекцију коју ниси
добро научио, па се мучиш и замуцкујеш, све нешто чекаш, мрљавиш и жилавиш,
премешташ се с ноге на ногу, чешкаш се иза ува, а нема ко да ти дошапне реч,
макар словце једно, да те подгурне, професор баксуз, неће да мрдне, ниједно
потпитањце, ништа, као заливен, само ћути и смешка се курвински. А питања која
постављам, тешка. Одговра ни од куда. Размишљам, кобајаги дубоко. Осмелим се и
кажем, Слушај ти, доста је било, овако више не можемо, морамо да рашчистимо
неке ствари, или смо пријатељи или нисмо, не само ја да мислим о свему, а ти
само да зановеташ, а он мени, Ти то о пријатељству, Да, јавио ми се јуче један
пријатељ, кога никада у животу нисам срео, али се добро познајемо, Како то, је
ли то могуће, Јесте, Не разумем, И ја много што-шта не разумем, али он је
песник, није човек, а и ја покушавам да хватам мисли, но мрежа ми није баш
густа, а изгледа да је и поцепана, па кад подигнем а оно све испадне, и ништа
не испадне, но смо се сударили хватајући мисли и тако смо се коначно упознали,
иако смо се знали, А у чему је твој проблем, што се пријатељства тиче, Не, не,
не, немам ја са њим никакв проблем, он је песник и њему више верујем него теби,
ја имам проблем са собом, тј. са тобом, живим у страху да нешто не забрљам, али
полако се ослобађам, ако ми је пријатељ, онда му могу рећи све, па и не, исто
као и теби. Завршили смо разговор, али се нисмо растали. А тебе морам да трпим
као и пријатеља. Ви сте ми најближи, најрођенији, и кад ме сви оставе, пођу на
свој пут, ви сте ту са мном, по милости Божјој, и нико вам ништа не може, као
ни мени, јер сте заједно са мном ушушкани дубоко, дубоко у мојој, као камен,
тврдој глави. Да као камен, он је доле и када је на највишљем врху. Сада
сматрај да сам ставио запету, не тачку, не никако, па ћемо наставити разговор,
када се будем пробудио. Очекујем да се тада бар мало насмејеш, јер пријатељ
испуњава душу а не празнину.
2013411. Ниш.
* Наслов је позајмљен од Мирослава Б. Душанића, па се овај текст може сматрати наставком Разговора.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар