Тиресија, осамљености
Одувек сам вас волео, тихе
медитеранске ноћи, топла братска
предвечерја мога дечаштва, која
дочекивах у хладу каквог бора, мирте
или маслине, док је светлост тихо зрела,
као у неком магновењу, ширећи око себе
ауру присности, сећам вас се, ноћи
медитеранске, ноћи бурне, које чините
да се и сада у мени узбуркају унутрашња
мора, вртложећи мој дух, изнутра,
памтим те јесење дане у којима је
влажни песак морских обала био једина
колевка, у којој заиста одрастах,
са кишама меланхолије, у којима туговах
као Јов. Нигде се, о, не тугује више
него на жалу морском, гледајући
како старац неки, налик Тиресији
из Хомерових причања, гасне, заједно
са својом сенком, мислећи на немогућност
људске природе да у потпуности досегне
пространство мора обгрљеног небесима.
Радомир Д. Митрић
Нема коментара:
Постави коментар