 |
| * 20. новембар 1752 - † 24. август 1770 |
Резигнација
Боже, што громом тресеш небеске боје,
Овај делић земље надживи око твоје,
Ти си стена где свијам крило своје,
Милост твојој кличу хвале моје.
Тајне лавиринте снаге и моћи,
Сене што божанским светлом сјаје,
Сво људско знање не може проћи,
Ал' који чин вечности остаде да траје?
Просветли мучне часове дуге,
Кад патња буја кроз суза дах,
Нек снага твоја стиша моје туге,
Твоја љубав брижна, твој праведни страх.
Моје се недро твом бујању преда
Што бескрајним хуком га кваси,
Свезнање често у опасност гледа,
А милост увек жуди да га згаси.
О, зашто душа моја да тужи,
Зашто да храни чежњу мрака тог,
Нек престане окове туге да служи,
За благослов све нас је створио Бог.
Ах, људске груди још су у мене,
Још чежња силна натапа ми сузе,
Моја се снага гаси и вене,
Духовна пустош душу ми узе.
За мојих моћи скрушен јад,
Захваљујем патњи што бол ми створи,
Нек чежњу спута, да мом уму склад,
Нек не да врелу тескобе да гори.
У тамном плашту ноћ ће доћи,
Мој клонули дух скриће у лету,
А с јутром у бљеску светла ће проћи,
Што Бог, мој исток, дарова свету.
Томас Чатертон
(Са енглеског превео Бојан Белић)
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар