* * *
Вулкан небодера рига људе
кроз врата; на небу свјетлуцају звјездана
окна – као упозорење: „Овамо се не смије!“ –
авионима и птицама… Човјека је касно
упозоравати на оштру нарав стакла,
на неприродност његове природе;
он није примијетио како је с орбите сишла
Земља, као из руку – гумена лопта; и године
доживљујућ (проживљујућ) као дане
(вријеме понедјељака!), не ослабив бдијење,
човјек ће тако остати стајати у сјени
шест дана од будуће Недјеље.
И на трен затудит ће се гомила: чудак,
каквих је мало покрај стаклене злобе
освјешћујућ да град је – чардак
Земље: у лету се пробија у сметове.
А ми, рашчлањујућ ту вијест дана,
заборавит ћемо, одлазећ у неодложност посла,
чардак, гдје чека гњаважа с мишем,
писка, шушкање и фразерство.
И не схвативши тако да окно је – тек дио,
предио безграничног – бес-крај-но-га,
вратимо се у здања – вулкана – раље,
тихо се радујући формули: живи – цијели.
И, заљубљени у кавез, у жељезни свод
Тријумфалнога лука, бројећи године,
мрзећи-мазећи, као грб – наказу,
опјеват ћемо освојену неслободу.
Марина Гарбер
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар