Срца од камена
ми: усамљени и уцвијељени
навикнути на крике и вапаје
у пауковој мрежи саплетени
биједа и пропаст нас одљуди
и позивамо се на Господа
Његову свету ријеч
на нашу неизбјежну судбину
а тајно сваки за себе граби
и затвара очи пред Његовим
светим лицем — да потону
препуштамо пријатеље
ми: гомила црви и гамад међу
гамадима...
Мирослав Б. Душанић
© by Vladstudio: Don Quijote |
2 коментара:
Loš dan? :-)
Могло би се и тако рећи... Али да је само један, прећутао бих...
Постави коментар