 |
| * 30. 09. (01. 10.)/12. 10. 1879. - † 09. 07. 1932. |
Летње вече
Кад зрикавац у већ зрелој и високој
Трави своју песму започиње давну,
Будећи видика успавани покој
Мелодијом древном по потесу равну,
И с далеких поља почне да се диже
Мирисава влага у магличаст вео.
Ноћ прозирна, плава, из далека стиже.
Пуна тајне чежње. Тамни око цео.
Недозрели јечам свитњаци облећу;
Препелица негде у житу, далеко,
Зачује се кадшто. По ливадском цвећу
Месечева светлост прелива се меко.
Под мистичним зраком српастог месеца
Тајанственом снагом као да оживе.
Моје маште будне покопана деца,
Међ' звездама горе, небом од кадиве.
Па кад на сеоском усамљеном путу
Даљни лавеж паса из мисли ме прене,
Моји снови давни, у томе тренуту,
С етерних висина смеше се на мене.
Даница Марковић
 |
| Српска књижевна задруга; Београд, 1928. |
Нема коментара:
Постави коментар