Мирослав Б. Душанић: ПОЈЕЗНА (фрагмент)

Савко Пећић Песа

Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је захватало огроман простор, граница на југу је била ријека Илова која га је разграничавала од насељеног мјеста Брестова (Брестово). Источна граница села је почињала на ушћу рјечице Осиње у Илову, даље узводним током рјечице Осиња до ушћа рјечице Ојданица, па цијелим током Ојданице све до њеног извора, да би се завршила на рјечици Појезница (у правцу данашњег засеока Башићи у Дријену). Село Појезна је познатије под својим старијим изворним именима Ћеслица и Ћесница. Првобитно су се тако називали виноградарски посједи који су се налазили на овом подручју. Посјед Ћеслица се налазио у простору између ријеке Илове и рјечице Драшан. Име је настало од ријечи ћесл, множина ћесла (стара лужичко-српска ријеч), која означава четку с кратком дршком, а користила се за кречење. Иначе само кречење је називано ћеслење, а ћеслење је означавало и кречњачке гребене (стрмине, стране, обронке брда). Глаголски облик је ћеслић у данашњем значењу кречити, ћеслиски је присвојни придјев у значењу кречњачки, од креча или кречњака. Ово подручје је било изузетно богато кречњаком, становници су познавали процес прављења креча од кречњачког камена – постојали су многи „кречокопови“/каменоломи, гдје је вађен кречњачки камен. Процесом печења и потом „гашењем креча“ у кречанама, добијао се изузетно квалитетан креч. Креч је био у широкој употреби, у виноградарсву је коришћен као заштита од природних оштећења (повреда чокота), али и као заштита од животиња и најезде инсеката. Када се у прољеће окрече приземни дијелови чокота винове лозе, као и воћњаци, то је давало једну изузетно лијепу и јединствену слику. Био је то сигурно довољан разлог, да се цијело то подручје назове Ћеслица. Од кречњачког камена шкриљца прављени су различити употребни предмети, посебно је коришћен у грађевинарству. Веома често је и умјетнички обрађиван, урезавани су и уклесавани у њега цртежи и натписи.

Виноградарски посјед између рјечице Драшан и рјечице Појезница (простор данашњег села Доњи Церани) је такође припадао селу Појезна и звао се Ћесница. И овдје је за име употријебљена лужичко-српска ријеч ћесница у значењу страх, уплашеност, заплашеност, али је означавала и мјесто гдје се догодила несрећа проузрокована из страха или како би локално старосједилачко становништво рекло, из или од „страве“ – стравично мјесто (мјесто гдје се догодила изузетно језана (пуне језе) или језовна несрећа, данашњим ријечником језива, грозна, страшна несрећа). Ријеч ћесница у свом другом значењу означава спарину (спарно вријеме пред невријеме, олују). Још једна лужичко-српска ријеч је била у употреби у овим крајевима: ћеснина, означавала је уско („узано“) мјесто, „стијешњено“или сужено мјесто (тјеснац, кланац), али и потешкоћу, стијешњеност, сатјераност у безизлазну ситуацију („у мишију рупу“).

Данашње име села - Појезна, није настало као што многи мисле од конструкције ријечи пој (лијепо пјевање) и зна (од знати), то није било мјесто гдје се добро пјевало или гдје се знало често добро запјевати и провеселити. То није ни конструкт од пој и зов (позив, звати), гдје те позвају на лијепу пјесму и весеље, напротив, назив је само пријевод ријечи ћесница у савременији српски језик. Када су придошлице с југа (избјеглице из крајева у које су већ продријеле Османлије) населили ово село и ту неки трајно и остали, сусрели су се са чудноватим именима чија значења нису могли одгонетнути. Када су им старосједиоци објаснили значења ријечи, у употребу се убацују и пријеводи. Једно вријеме су у оптицају била двојна имена. Све чешће се чуло да неко одлази у оне страшне Језане или у мјесто Језовну. И као што је то обично и бивало, онај назив који се више користио, којег је већина прихватила, тај и опстаје у оптицају. Од Језане и Језовне је временом проистекла Појезовна, тако да је ово насељено мјесто познато и под тим називима, да би на крају добило садашњи облик Појезна.

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа