 |
| Мирослав Б. Душанић |
Од хладних соба, гледам у звезде пошасти,
Са урликом машина у врелом мозгу
Меким додиром Анђео уништења
Усправља мој посрнули Ум,
Да живим будан у поноћ, при смени дана,
У ноћној смени кад је Месец
Мачије око трговачког центра,
Живим у леденим струјама
Над плавичастим таласима асфалта,
У крду аутомобила, у облацима дима,
Као на неком космичком тлу,
Не на тлу Државе-Монструма.
Сагоревам у државном ковчегу,
На боровим даскама, под боровима,
Без сна, без крика, прожет
Сунчевим зрацима смрти,
Са ветровима континената у коси.
Много смирених умова хода улицама,
У ритму берзе, не бубња, бели оквратници
Попут лешинара лете на Југ,
"Безбедоносна ситуација је задовољавајућа",
Астролози тајних служби виде државне ударе
Далеко од Европе у којој тече време високих цена,
Лепа је свака земља која има своју Пустињу,
"Претерана љубав према женама,
Претерана љубав према новцу".
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Видим Ум човеков неповратно истрошен
Паранојом Државне Механике
У модром сазвежђу уједињених држава,
Између Стрелца, Распела и Овна,
Видим свети пламен Бенареса
Како сагорева на Теразијама,
Свету воду Јамуне у водама Ушћа,
И воду Ушћа у водама Јордана,
На гори где вођа изабраних прими законе
Који историјом разорише свет,
Видим кинеску четврт како плови
Кроз Гринич вилиџ и вечни Рим,
Како плови кроз Вијену,
Укрштање дугиних боја видим,
Блејкове визије сажете у један Програм:
Не подлежем лажном урлику масмедија,
Не носим униформу, не гланцам чизме,
Мој Ум одолева Законима,
Мој Ум живи у Природи,
Моје га руке Елементима хране,
Мој Ум је свети пепео Распетих,
Сажет Дах свих љубави.
Из програмиране Нирване
Тргне ме неки потресан призор,
Отмица, атентат, пуч.
Тад утонем у музику
Која прожима беле голубове
Високо над Калемегданом,
Тад све ишчезне кроз заслепљујућу светлост,
Људи ходају улицама ослобођени ружних мисли,
Отварају каталоге, трговине, банке,
Својим телима Паука-Молоха хране,
Из светлости у зверињак клизе
Без знања о томе шта их чека
У кревету, за столом, иза шалтера,
Већ данас тамо можда ничега нема:
Све што није стигла да уништи љубав
Прогутаће Молох, свариће Валпургина врећа.
Станиша Нешић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар