 |
| Власта Младеновић |
ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ
Мирославу Б. Душанићу
Пишем ти песму, писмо,
док траје затишје,
јер преписка је наша судбина,
језик истинска домовина.
Пишем ти песму, писмо,
јер одавно се видели нисмо;
ти си изагнан, негде у туђини,
а ја сам у изгнанству, у домовини.
Осуђен сам на ћутњу,
истина више не важи,
сваки доказ изазива бес, љутњу,
подобне су, потребне су лажи.
Сви су битни, сем песника,
чему онда толика паника,
чему лицемерне похвале,
кад би да нам скину главе.
Власта Младеновић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
4 коментара:
Лијепа прича, кроз стихове о пјеснику из Појезне, али помало сјетна и тугаљива , нажалост.
Дирнут сам пажњом пријатеља твог, на саму помисао посвете пјесме и помињања ПОЈЕЗНЕ, која на тај начин твојим заслугама живи и траје свугдје , гдје је Појежана.
Ако би уљепшали нашу стварност (искривили слику), онда чему све... Ионако живимо у свијету лажи, зато су пјесници ту да оголе истину... А истина као свака истина, не изгледа лијепо...
А је ли икада било свијета без лажи? Свјетлости без таме?
Драга Веселинка,
Лаж је ту од самог почетка... и укоријењена је у нашем наслијеђу...
Али у нашем времену је добила нову димензију. Развојем медија постала је изузетно "покретна"... Та покретљивост ју је направила страшно убитачном...
Док је била "трома", била је и ограничена, споро и тешко је прелазила границе, имала је учинак најчешће у одређено вријеме и у одређеном простору...
Постави коментар