Лефкада (фрагмент)
Лефкада,
Онда се суновратило све.
И док на Итаци Одисеј остаје да се искупи
За проливену крв,
Склапам корице своје Црвене књиге,
Једног периода живота (овде ће остати
Отац заувек жив).
Да, заиста речи могу све, у језику
Свега има, али хридине Лефкаде,
Још су вечније,
Стајаће и после њих, и после нас.
Знам, вратићу се једном на Лефкаду.
Ко је њу видео, тај је сав мит видео.
Можда су му у том последњем погледу
Кроз прозор на терасу, остали као последње
Сећање и чуђење, ти џиновски, посечени пањеви.
Лефкада,
Тамо сам последњи пут била млада,
Са сопственим дететом – дете, још у сигурном,
Заштићеном,
Окриљу родитељском.
Зашто нас смрт увек изненади и превари?
(Он је стварно Отишао.
Када смо му пипнули чело, било је тако хладно,
Неземљаска, туђа хладноћа,
Из кога је стварно отишао живот.
Остао је само његов облик,
Његова љуштура, како рече Песникиња,
И то више није био Он).
И одједном спознах, у ово
Бранково доба, кад лисје жути и вене
Да то одлази део,
И чека,
И мене, и мене.
Утро ми је пут, сад знам и то,
И нема Целине живота без смрти,
Сад сам коначна, потпуна у зрењу
И гле, озарење:
Уместо смрти ружне и тужне, видим победу.
Страх, понижење тела, заменило
Лепоте смирење и
Утеха:
Стварно тамо нема патње, ни бола!
И онда сам схватила:
Отишао је у пределе дивне и сунчане,
Попут Лефкаде,
У моју Црвену свеску заиста
Се сместио, или на Итаку
Међу вечито стење, вратио се
Коначно.
Београд, 11. новембар 2010 – 26. октобар 2011
Славица Гароња
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар