Марија Чудина

* 21. новембар 1937 - † 25. септембар 1986

***

Док се одлази нитко не пита камо се одлази,
али послије ће се питати, послије ће се питати,
послије, послије,
кад носталгије процвату из обрнутог смисла цвијета
што се не даје никоме видјети,
послије ће се питати сањајући о ономе, што је било у зору,
што је било у сумраку, у души која самује на жутом окну,
сањајући, кажем, сањајући овако као што ја сањам
између два болесна уздаха и једне бесмислице свијета.

Јест, сви који одлазе одједном ће се питати као ја,
да, кажем, сви, сањајући сјај хостије 

и дјетињства с фотографије,
и мале мраве, који вичу с врха небодера,
сањајући угасле вулкане, мјесечину, која жудњом вара,
сањајући послије свега своју превару 

како блуди између киша,
кажем, сви, сањајући један брод 

и једну легенду о пустињи,
сви ће се питати овако као ја,
не вјерујући више тајнама осмијеха, 

што се крије иза олтара,
не вјерујући више болу гроба 

који се ископан некоме враћа,
не вјерујући као ни ти као ни ја,
сањајући само жалост,
што симболима њежности почиње самоубиство,
јер не хтједе нитко да о њој више пјева,
ал зато ће се сви морати једном питати,
питати зашто су отишли, питати овако као ти, као ја,
сањајући на неком плочнику, сликовницу старе вечери,
и зелену траку плијесни на бедрима 

и још не вјерујући, као ти, као и ја,
сви ће се једном нешто тајанствено и дуго питати.

Марија Чудина

Фотографије: Мирослав Б. Душанић