Менсур Ћатић: Писмо Марији (фрагмент)

нека се млада жена синоћ
уселила у моје пјесме
и рекао сам одмах, госпођице
то нисам писао за вас
и вртио сам главом овако..
не, овако као лимени
хороз на крову
кад му вјетар запуше
у хладан кљун
али она се само окренула
и зажмурила, покријте ме нечим, рекла
као да одувијек живи ту
и све ћу вам испричати
кад се пробудим
покрио сам је твојим капутом, Марија
...

драга Марија

пишем ти можда само
како се у дубоку шуму
рањено враћа одрасло лане
мислећи да је смрт вучица млада
коју је снило пољубити некад..
пишем ти јер не знам кад смо се срели први пут
и зато никоме никада не причам о теби
само се сјећам
сјећам се да је небо било тако плаво
прозирно и дубоко
да сам голим оком видио венеру
и босим ногама кренуо плесати за њом
и онда смо се окретали  и окретали
(знам да се сада смијеш)
у смјеру посве супротном од разума
све док нисам угледао твоје очи
и схватио да стојиш испред мене
да си се вратила

пишем ти зато што је падала киша
и мирише и сада озон
као да је небо опрало зубе

пишем ти јер сада слутим у исто вријеме
и пољубац и смрт
...
пишем ти јер се сјећам времена
кад нисмо могли спавати
колико је громогласно ноћу бехарала
наша трешња у сусједству
а јучер су ме једва пробудили на улици
док сам шетао, неки демонстранти

узвикивали су: Слобода, Мир, пјевали
и ја сам викао из свег гласа
Марија, Марија..

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић