 |
Завичај је тамо где те више нема
У немутираном гласу који лебди детињством
И успаванкама које јече у крошњама дивљих трешања
У којима се још отац скривао…
У дворишту обраслом тишином
Где нико више не улази
И одакле се не може изаћи
Од ројева уздаха
Где се речи згрушавају у мук
И ветар чешља празнину…
На истом оном месту
Где су некада летовале санке
Завејан је завичај
Станимир Трифуновић
 |
2 коментара:
Захвалан!!!!!!!
Срдачно вас поздрављам!
Узвраћам поздрав. Не треба да захваљујете. Пјесма се сама наметнула. Добра и још завичајна, њима не могу да одолим. Ту сам мекан...
Постави коментар