 |
Ишчилеће сјај и сећање.
Шибље и дивљи цветови:
купина, тратинчица, лобода
на мом гробу нек израсту.
У пределе у које смо некада одлазили
само се боја нешег погледа уткала,
све друго има да нестане,
и укус радости и тешки уздаси.
И ништа неће сведочити о нашем сну,
као да нисмо ни један траг за собом,
сем тог убогог шибља, оставили.
Зато не дирај, нек расте коприва,
нека се вијоре перуника и калопер
из мог чела напуклог, из мог длана стиснутог.
Кад видиш како се на ветру повијају,
сети се да ти то ја радосно довикујем.
26. 1. – 29. 6. 2009. Београд
Живко Николић
 |
Нема коментара:
Постави коментар