Не жалим се Господе немам право на то
Свакоме је кажу одвагано по заслузи
Мада су ми математички омјери непознати
Која је то количина гријеха била потребна
За ова моја вишегодишња испаштања
Да ли да питам пријатеља Богдановића
Математичара и изврсног пјесника
И у његовим стиховима има бола
И наговјештаја личне кривице и гријеха
Или као заточеник и даље да ћутим
И одмјерену патњу стрпљиво подносим
А када се тишина у соби превише згусне
И постане тешка и неподношљива
Да је ја комад по комад ножем сијечем
И послије сваког успјешног реза
Кад се одсјечени дио откотрља и врисне
Да га демонском обузетошћу слушам
И одређујем смјер и брзину кретања
И бројим одскоке и бројим доскоке
Да ми то постане насушна потреба
Свакодневан и уходан ритуал
Као што су молитва прије спавања
Парче хљеба и нешто течности
Важни за моје овоземаљско бивствовање
Мирослав Б. Душанић
Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 22. октобар 2014.
5 коментара:
Са истог извора, али увек друга чаша. И увек пуна чисте, здраве воде.
Свака антологија би могла да започне своју песму овом песмом и да је заврши овом песмом. Успут и да дише њоме. То је ова песма, универзална универзалност.
Мисао, осећање, реч, мелодија, боја, слика, хоризонт, стране света, човек и Господ, и вечно исти крст твари и нетвари, и све што је песма – све заједно у савршеној хармонији. Још једна светиљка у низу Ваших песама-записа, још једна Песма – то је „Ноћни разговор с Богом“, драги Мирославе.
С поштовањем,
и с поздравима из сунцем засутог Врања,
Веселинка Стојковић
Драга Веселинка,
Очигледно сам изгубљен у мојим забиљешкама...
То је судбина песника. Уосталом, свих нас. Као дан и ноћ смо и сва годишња доба и све мене овога света сви. Сви, драги Мирославе, песници мало више.
Нисте изгубљени, драги Мирославе, огледате се једно у другом: песма у Вама, Ви у песми. У најчистијем језику.
"Ми не можемо открити
Тајну свемира
Јер смо део тог свемира.
Требало би
Да смо са стране“ (Ђоко Стојичић).
Постави коментар