 |
Прошли су дани моје cpeћe лепе,
Блаженства мога и љубавног миља,
Живота мога увело је цвеће
Ја стојим ево без мете, без циља.
K'o када олуј у јесен захуји,
Кроз празне груди тако уздах лети,
И ваља дрвље непознатих страсти,
И тресе лишће успомена свети.
Разум ми каже, да се махнем свега,
Да предам прошлост мртвом забораву,
Да кидам нити љубавнога веза
И гордо дигнем малаксалу главу.
Ал' срце моје, слабо, непослушно,
За њоме јоште, јоште силно бије,
И око моје, мутно, непослушно,
За њоме јоште грозне сузе лије.
Ох, ал бих вол'о, да ме нема жива!
Да ми је пасти у крваву боју!
И гуслар слепи да уз гусле пева
Јунаштво мушко и срчаност моју!
Па песму славе нек и она чује!
А дотле гавран нек ми на леш прне
И нек ми срце непослушно кљује,
И нека пије моје очи црне.
Јован Бојкић
/Пјесма је преузета из Никола Маширевић: Успомене и цртице, у којима налазим и нформацију да је пјесник родом из Сремске Митровице, да је умро на Пештанској клиници у 26. години свога живота, од неке болести на бубрезима. И да је био оплакан од тадашње омладине, Текелијанаца, коншколара и његових пријатеља. Његов брат је 1899. године сакупио и издао све његове пјесме, а предговор за ову малу збирку је написао професор Јован Грчић. Издавач је Српска штампарија Светозара Милетића - Нови Сад./
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар