 |
Смрт нас се, ипак, тиче!
Пориче ме проф. Радомир Виденовић,
И још каже: Када има нас,
А нема смрти – има мисли о смрти...
Све је то мени познато, драги професоре,
И могао бих да носталгично уз групу
Леб и сол, по васцијели дан пјевам:
Одговор знам, кад останем сам.
Али, чему све те филозофске студије
О ономе што је сасвим природно,
И саставни дио и мене, и Тебе,
И свију око нас...
Зар не би било и љепше и боље, да око
И перо, и моје и Твоје
За животом посеже – живот велича
И у њему види спас...
Мирослав Б. Душанић
 |
8 коментара:
Пишите, драги Мирославе, Ви имате шта да кажете, Ви умете да кажете... Као да сте ме чули, драги Мирославе, и знали однекуд да сам се спремила и писамцетом да Вам се јавим. Много је песама, мало је песника. Пишите, пишите, пишите, нека Вам не умакне ниједна мисао која тражи да се каже, да се запише. Свака Ваша записана мисао је песма.
И како је ово добро!
Зар не би било и љепше и боље, да око
И перо, и моје и Твоје,
За животом посеже – живот велича
И у њему види спас...
Поздрављам Вас из захладнелог али светлог Врања.
С поштовањем,
Веселинка Стојковић
Наивно питање. Да ли је само наивно питање?
Драга Веселинка,
Желим да вјерујем, да пјесник Р. Виденовић питање не сматра наивним... Вјерујем да Виденовић као филозоф на ово питање гледа сасвим другим очима...
Ја сам на фејсбуку уз ову "коментар-пјесму" написао и један додатни коментар - није посебно важан (а још мање мудар) ипак преносим га: "Знам да је моје питање наивно... Волим понекад да будем наиван, да се играм и да ми се објашњава. Посебно из разних углова... А сада озбиљно - Рад проф. Р. Виденовића: СМРТ КАО МЕРА ЖИВОТА ми се стварно свидио... Вриједан је читања!"
Поздрав!
Радомир Виденовић: СМРТ КАО МЕРА ЖИВОТА
Пронађох текст – прочитах. Може му се штошта додати, понешто одузети: из угла обичног мислиоца. А ако се тексту враћате и враћате, и додајете и одузимате, и као обичан мислилац, онда има ту нечега, има. Тек кад филозофи сиђу у народ, јесу то: филозофи.
„Вриједан је читања!“ – да. Хвала Вам!
А све је на овоме свету путник, и ова реч… И наивно питање. И игра наивности, и сама наивност. И зар човек није читавог живота дете које се, нажалост, игра и опасних игара?
„Зло севера“ Виденовићево ми се веома допало. Вечно исто.
Зар не би било и љепше и боље, да око
И перо, и моје и Твоје
За животом посеже – живот велича
И у њему види спас...
Опростите ми, молим Вас, драги Мирославе, због запете која се ушуњала као лопов, који је, ево, вратио понето благо.
Поздрављам Вас.
Вриједни сте као "пчелица Маја"... И мени се више допадају пјеснички погледи а Виденовићева пјесма је баш по мом укусу...
Филозофско штиво натјера човјека да све "окреће по неколико пута"... Добро је ако се у њему не изгубимо. Увијек је важно пронаћи пут за повратак... У старност, У живот. Јер практични дио је најтежи. Али и највреднији...
Требало је да стоји: У стварност. У живот...
У некој другој песми.
Добро је. Ово је добро.
Постави коментар