 |
У дугим сјеверним ноћима
Без звијезда и мјесеца
Задубим се у мисли и пузим
Као што сам то чинио некад
У обличју малога дјетета
Премошћавам пространства
Убијеђен да ме Ти чујеш
Иако не отварам уста
И кад ме нико разумио није
Није ме напустило вјеровање
Да ме Ти разумијеш Мајко
И немој да Те муче раздаљине
Кад смо принуђени на растанак
Безначајни су километри
А вријеме се уротило
И никад и није за нас ни радило
Такве нам судбине
Упалим свијећу и молим се
Пред иконом Свете Петке
И иконом Светог Трифуна мученика
Чувара нашег дома и имена
И буде ми мало лакше
Мада знам да даљине остају исте
А ни гријех се не смањује
Слабије видим Мајко
Све чешће пустим покоју сузу
Да исперем очи
Али мрље су из дана у дан веће
И не разазнајем више ликове
Фотографије ми мутне
Али не брини
Твој лик се задржао у сјећању
И то онај из млађих дана
Када си још била насмијана
И ниси носила црну мараму
Кад будеш на очевом гробу
А често си тамо
Замоли оца само Ти то можеш
Да ме не куне и да ми опрости
Реци му да сам ипак схватио
Да сам патио и још увијек патим
Да носим и трпим ту рану
Пустио сам да крвари кап по кап
И не лијечим је
Нека је нека ме боли и нека изједа
Дошло ми из дупета у главу
Али ето касно Мајко
Да се било шта промијени ...
Мирослав Б. Душанић
 |
2 коментара:
Мој брате Миро, хтједох да напишем коментар, а не могу. Нисам сакупио довољно храбрости да ти дам утјехе.Немам ни ријечи, јер остајем без ријечи кад читам ове твоје стихове.
Признати сам себи да је касно да је немогуће више исправљати прошлост,то могу само искрени и доброљубиви људи којима срце гори и изгара у жељама, свјесног и несвјесног тренутка растанка од мајчине љубави која је горела у грудима лијући бијело млијеко као ријеку пуну жеља неодвојивих тијела.
Довољно је Роде...
Постави коментар