 |
гледам да разврстам ноћи
мада знам да је то узалудан посао
на једну страну издвајам стихове
пријатеља
на другој гомилам моје записе
трпам их у фиоку онако насумице
а мрак је љепљив и таложи се
у дебелим слојевима
и напољу добује киша немилице
и дувају новембарски вјетрови
расплињују се у простору
нечитки
и мени сасвим неразумљиви
а није илузија
видим јасно њихова блиједа лица
приближио се тај тренутак
да на прозор покуцају суђенице
свјетлост је на крају ходника
и упалиће је
да ме посљедњи пут виде
и увјере се да је са мном свршено
да је наступио коначни мир
радознала је гомила
она има вучије чељусти
радо ће да склапа завршне сцене
јер воли замршену драматургију
Мирослав Б. Душанић
 |
3 коментара:
Боже, како је велико Ваше певање, драги Мирославе! Само, немојте сузе, немојте!...
Киша је ноћас добовала
и ветрови се расплињавали нечитки,
али је данас, као и јуче,
сунце и читко и велико,
и није илузија.
Није илузија, драги Мирославе,
и светлост која отуда, из Твог Хилдесхајма,
овамо стиже на све стране.
Нисмо илузија ми који Те волимо.
Хајде онда да се чвршће ухватимо за руке, чвршће,
и да се не дамо кишама и ветровима!
Ви знате веома лијепо да одаберете ријечи када подржавате
и мотивишете... Цијеним то и радујем се. Ипак „спустимо
лопту на земљу“...
Поздрав из Хилдесхајма!
Постави коментар