Са мојом Лидијом |
Није вријеме свима наклоњено
Барем се нама тако чини
Неки се њиме расипају
Други су пак силно запослени
Немају га ни за себе лично
Исцури им кроз прсте
Измигољи и као јегуља исклизне
Не треба од тога правити трагедију
И великим људима попут Христа
Вријеме као да се (о)светило
Па опет није био мрзовољан путник
Имао је довољно благих ријечи
Искрених жеља и лијепих осмијеха
И за ратника с руком на балчаку
И за трговца и за сиромаха
И са ранама унакаженог болесника
Свако вријеме је наше вријеме
У њему је сваки пут и казна и награда
Јер сви путеви су путеви искушеника
Мирослав Б. Душанић
1 коментар:
Савршено!
Дивни сте, драги Душанићи.
Постави коментар