 |
 |
Драги пријатељу,
Дани су птице.
Разнијели су твоје име и
његово сјеме побацали свуда.
На све стране се и примило.
Расте као млади граб у сјени неке шуме.
Расте као најцрвенија ружа у моме врту.
Расте као споменик Јесењину.
Расте као пољско цвијеће и не да се као коров.
Ја се и не трудим да га уништим.
И сама сам се у твоје име расцвјетала.
Пишем ти сваки дан.
Kада ће ме више пронаћи твоја порука у боци?!
Сјети се, ми смо се тако смијали.
Двије загрцнуте младости,
трчале су кроз пољану живота…
И на крају свега:
Дани су црвене латице божура.
Једну по једну кидам и шапућем: воли- не воли.
На крају ипак увијек заврши са воли и знај да сам сретна.
Моја седмица закључи се осмијехом…
Александра Мариловић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар