 |
| Заветине, Београд (2011) |
И ЖИВОТА СА СВОЈОМ ДУШОМ
Јесам ли ја скупљач онога што отех?
Јесам ли ја онај чијем ће имену иза гроба поштовање
и почасти указивати?
Јесам ли ја Бог у лику крокодила, преображење у његовом
ужасу?
Јесам ли ја змија у ходу?
Риба у сновима, у лету, риба која прелеће реку?
Јесам ли ја син земље , дубоких година, који спава и који ће
се поново пробудити? Родити? Јесам ли син земље до
њених граница?
Препорађам ли се и подмлађујем умирући свакога дана?
Зар нисам пао са планете Марс?
Зар ми глава није одрубљена?
Јесам ли уздигнут?
Јесам ли препорођен?
Јесам ли подмлађен?
(Живећи са женом која ми по годинама ћерка може бити?)
Ја сам ја, ја сам онај који јесам, ја сам Све.
Не бојим се више ватре, ничега се не бојим.
Ватра ме поново рађа, патња ме прекаљује.
Ја сам најчистија баштина оних чије је уморно срце.
Кренуо сам путем који води
према рађању новог дана, рађању Сунца.
Кренуо сам према Горе, према светлости.
Тим путем путују јата врана и Велики медвед ,
и то је пут умрлог и његове душе до загробног.
Одвајам ли се од сваког почињеног на земљи греха?
Ја људима ништа рђаво не учиних.
Никога нисам убио.
Избегавао сам неистину. Избегавао сироте да уцвелим.
Избегавао да учиним штету.
Избегавао да ловим рибу у рибњацима туђим.
Желео сам да ми огњиште буде на тврдој и сигурној основи,
где обично дижу храмове. Жао ми је што сам многе дане
страћио на погрешне ствари и што се чешће не сусретах са
боговима.
Изабрао сам огњено море у коме истински богови живе од
истине сваког тренутка…
Мирослав Лукић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар