 |
Мру од чичка и од глога
Степениште и авлија;
Разљућена до зла бога,
Испод прага сикће змија.
Рђом ломна, пуца брава,
Уздах мами са усана.
По собама љута трава,
Трска сева са тавана.
Из дувара цвета зова
Сок капље из мутног ока.
На прозору дрема сова,
Пустош чува од урока.
Клонулој у време ново,
Старој кући звона звоне,
Посмртно јој држи слово,
Рањен светац са иконе.
Радослав Вучковић
/Објављено у Радиша Драгићевић: Кућа у српској поезији; Библиотека НАСЛЕЂА, књ. 14, Београд 2010./
 |
Нема коментара:
Постави коментар