 |
Размишљање о Орфеју и Сотони данас (завршни фрагмент)
Народ или човек који верује у силу зла, који улази у ортаклук са злом, ближе је проклетству него благослову, ближе је смрти него самом животу. Не треба подцењивати мали број оних који су се научили стиду и поштењу, иако су они капи воде у океану рода злог и прељуботворног. Тој множини се и Христ обраћао скоро пре две хиљаде година, као отровним осицама, као лицемерима, као слепим вођама, као будала слепим, као змијама и породу аспидином. Милован Данојлић, проклињући историју као „морију“, руга се онима који нису ништа научили, као ни људи који су живели у временима када је Христос по земљи ходио и чинио чудеса. Где је једно насиље, ту су одмах многа насиља. Тиранисати, светити се, пљачкати, уништавати, уживати у злочину, силовати, палити и жарити, маргинализовати, омаловажавати, мрзети, ућуткивати, убијати, варати, лажно оптуживати, уходити, уцењивати, рекетирати, подмићивати, заводити – списак би могао бити и дужи! – песник усред пакла, ипак, треба да се окрене оној нашој пословици: ближа је кошуља од хаљине. Песнику остаје да понови молитву: „Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па суседима, па онда даљњим и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни да чине добро онима најудаљенијима, а да своју најближу браћу, по крви и вери, оставе да беспомоћно гину и умиру.“
Александар Лукић
/Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција БРАНИЧЕВО; Пожаревац 2010./
Народ или човек који верује у силу зла, који улази у ортаклук са злом, ближе је проклетству него благослову, ближе је смрти него самом животу. Не треба подцењивати мали број оних који су се научили стиду и поштењу, иако су они капи воде у океану рода злог и прељуботворног. Тој множини се и Христ обраћао скоро пре две хиљаде година, као отровним осицама, као лицемерима, као слепим вођама, као будала слепим, као змијама и породу аспидином. Милован Данојлић, проклињући историју као „морију“, руга се онима који нису ништа научили, као ни људи који су живели у временима када је Христос по земљи ходио и чинио чудеса. Где је једно насиље, ту су одмах многа насиља. Тиранисати, светити се, пљачкати, уништавати, уживати у злочину, силовати, палити и жарити, маргинализовати, омаловажавати, мрзети, ућуткивати, убијати, варати, лажно оптуживати, уходити, уцењивати, рекетирати, подмићивати, заводити – списак би могао бити и дужи! – песник усред пакла, ипак, треба да се окрене оној нашој пословици: ближа је кошуља од хаљине. Песнику остаје да понови молитву: „Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па суседима, па онда даљњим и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни да чине добро онима најудаљенијима, а да своју најближу браћу, по крви и вери, оставе да беспомоћно гину и умиру.“
Александар Лукић
/Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција БРАНИЧЕВО; Пожаревац 2010./
 |
Нема коментара:
Постави коментар