 |
Киша саставља молитву
за генерацију затурену негде
између великих обећања
са последње прославе годишњице матуре
да ће заувек остати на окупу.
Њени су исписници престали да излазе
у уобичајену предвечерњу шетњу.
Повезани интернетом и мобилним телефонима
уједначавају дисање и ублажавају
нежељени учинак трајања.
Једно по једно почиње да попушта,
бол се премешта увек на друго место
и кружи телом до отказаног дела
које ће заменити ново помагало.
Успостављеном равнотежом
настављају да се крећу
по невидљиво затегнутом ужету.
Севање у зглобовима
више не наговештава
долазак кише.
Кад јутро заташка ноћне немире
окупљају се и размењују
реуматолошке тегобе, зујања у ушима,
треперења ока, лекове за циркулацију
и најновије аналгетике.
За размену је и сан у којем
остављам наочаре и слушни апарат,
одбацујем вештачку вилицу и пејсмејкер.
Без проверавања плаћених рачуна,
затворенх врата за собом и изневереног обећања,
одгурнуо сам се штапом о тле и без ичије помоћи
у први се укрцао облак
 |
Прочула сам се певањем
у оралним сценама.
И не скривам да ми
док држим младунца у устима.
стижу непознате мелодије.
Долазе саме као и комплименти:
"Твоје су усне врхунска наука".
А зна се шта наука осећа
према закону туге и смеха,
према огољеној стварности,
за испуњење сањаних жеља.
Очигледност је привид у коме
спасоносно нестајем.
У сценарију о крају света
требало би да има нешто о томе
уколико у брзини писања није испуштено
и заборављено попут арија
које могу само да промумлам.
У том пригушеном гласу
мешају се и неки познати тонови.
У нејасном звуку
свако може чути оно што жели
и своју наставити песму.
Бојан Јовановић
/Мирослав Тодоровић: Ушће седам река - Унус Мундус 47; Нишки Културни Центар, Пролеће 2014./
 |
Нема коментара:
Постави коментар