 |
Цео божји дан сам хватао себе,
И ништа, ни од мене ни од њега.
Увек ми тај бежи,
Бар за корак.
Нисам хтео да га хватам за гушу,
Не, не могу рећи да нисам и на то помислио,
Али сконтах, каква вајда,
Не, само да разменимо мисли,
Али, он се некако измакне,
А ја паднем.
Све се спљескам.
Мислио сам годинама
Да је он на мојој страни
Заблуду сам касно открио
Он је на страни Бога.
То не помаже ни Богу ни мени,
А ни њему.
Ако само ухватим
Тога мангупа,
Све ћу му сасути у лице,
Све, и што нисам (с)мислио.
Стојан Богдановић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар