 |
Некада давно,
када су живјеле бајке,
спреми се Свети Петар
да сиђе на Језеро.
Светац ко светац,
одгурну четири стране свијета
и посвети се беспућу.
Сасвим усамљен... брижан,
изненада се затече у богатству:
Под кућом - вода,
у води - риба,
над кућом - небо,
у небу - звијезда.
Остаци старог потопа бијаху се
одавно стишали међу брдима.
Само је дивља пчела
понад земаљског мира
зујала тајну далеког меда.
Кад видје Светац да је светиња
пружила руку, обузе га милина
и радост подневног сунца
обасја домовину. Па
кад се осмјехну Бог, Светац
познаде знак и погледа
на малог Рада који се
играше у пијеску:
Види синовац, рече,
ево ти овај Горски вијенац,
а ти мени - капелу на Ловћену.
Илија Лакушић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар