 |
...Ноћ је крволок што ми упорно дахће за вратом и без најаве улази у својој раскошној црној спаваћици. Нијема Шехерзада обузета само својим мислима. А звијезде су само сурове чељусти канибала. Претворила сам се сва у Италију у заласку сунца. Појачавам музику да не бих чула сопствене глупости. Рундеков шал од свиле краси ми гола рамена. Мисли ме додирују, задиркују и штипкају по цијелом тијелу. Плашим се да ће ми оставити плаве модрице од сна. Нечисте мисли носе ми букет првих висибаба. Покушавам им исправити погнуте главице. Шапућем да немају чега да се стиде. Да су оне прави јунаци, револуционари међу цвијећем. Под тежином снијега и пакосним штипањем мраза оне су и ове године устале. Ни високо дрвеће које их окружује није смјело пролистати, ни развратно грожђе родити, нити горда ружа заруменити. Само висибабе ситне, тихе и дивне у својој скромности устале су и гласно најавиле прољеће...
Александра Мариловић
Александра Мариловић
 |
Нема коментара:
Постави коментар