 |
 |
А ми смо вјеровали да су несреће далеко
И разасуте у пустарама
Тамо гдје марширају Легије странаца
Са исуканим бајонетима
И обрушавају се на импровизоване куће
Без врата и прозора
Успавали смо се и ушушкали драга моја
У меким и топлим душецима
И заборавили како изгледа дрво и пчела
И небо и на њему птица
Како је тежак замор и зној што лије са чела
И капље с лица
Када се сије и жање жито и мијеси погача
Када се веже чокот и уплиће винова лоза
Опрезно као златна жица
Када сопственим рукама беремо јабуке
Жуте као царске дукате
 |
И од рођеног порода
Од себе смо их одгурнули и у свијет послали
Зарад неких личних слобода
На дане који ће некада доћи а дочекасмо их
Нисмо ни мислили
Били су нам далеки и нестварни као и приче
Старих родитеља
Све смо превидјели свјетлом заслијепљени
Јер за нас мрака није било
Наши учитељи нису нам га никад спомињали
Касно смо спознали премила моја
Да су нас погрешно одгојили и намјерно
Од Господа одвојили
Да смо упорно понављали научене мантре
И били глупи папагаји
Што само кљуцају у празне канте
Заварала нас лажна вјера и љепота
Сад нам заврћу главе и ломе наша крхка крила
Сад нас очерупаше мила
Знајући да беспомоћно одбројавамо дане
И да су нам сасвим стране све тајне живота
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар