Мирослав Б. Душанић: Писмо Нади Петровић

Плутање

Које су то песме
боље од ћутања?

Које то лутање
вредније је
од плутања
бескичмењака
у плодовој води?

Која је то снага
мисли које тону
у сировине
за рециклирање?

Не постоји одабир
нити бирање
између две тишине.

Напуне се главом
жуљевити дланови
у залудном покушају
да све мине. 

Нада Петровић

Писмо Нади Петровић

преваре и подвале
начичкана клизишта и одрони
стрмоглави понори
хаос

сирова је и сурова наша стварност

у стрепњи над голим животом
повлачимо се и кријемо иза рушевних зидова
закивамо врата и прозоре
уклањамо стопе и трагове постојања
закрчујемо стазе и пролазe
и људима и свјетлости
почели смо да производимо мрак
градимо вјештачке кулисе страве и ужаса
привид да су предјели пусти и уклети
и да нас нема више ту

утихнула је ријеч
не јавља се човјек ћути Бог

не ја нисам равнодушан
неспокојан сам и немоћан да спријечим гријех
и зауставим патњу

али ја сам још жив и бунтован
и нећу да ћутим
не мислим да мрем

није вријеме за умирање
тог времена нема
и сама помисао гнусан је чин
и од Створитеља ничим оправдан и подржан

Мирослав Б. Душанић

Безнадежна нада...

Одустајем...
Без тебе је свака мисао заборављен сан,
након ког се устаје и креће у дан
који је исти као онај који је прошао без памћења,
који је исти као онај који тек треба да дође,
који иза себе оставља траг у вртлогу,
коме се не зна почетак ни крај,
који као да није постојао.
Свака мисао је безнадежна нада
која трули као семе закопано предубоко,
или бачено на стену у напуштеном каменолому
где ни дрвећа ни човека нема,
где је само дробина и јаловиште.
Препустити се тишини и бити глув за звиждуке ветра
кроз ицепану мешину назови поезије,
назови смисла књижевности,
назови живота.
Опрости мени и себи,
еутаназија чула једино има смисла
у тренутку када тело живи а душа умире.

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић