Ристо Кременовић: СМРТ СВОЈУ ПРЕБОЛЕО

10. октобар 1939  † 17. април 1960

В А Г А Б У Н Д

Пева дан.
Смеје се зелена зова
у којој срчика труби
где ми је последње ноћиште
и где ћу вечерас коначити!
Душа чергари небима
сањари под малим шатрама среће.
Лепо је бити пљусак сунца
и весело стасање трава.
Лепо је заборавити
осрамоћени сан.
Цвеће журно бежи
од мене.
Имам грубе руке
милујем дивље руже.
Путеви се одмотавају
пева дан.
Киша ће спрати трагове.
Тако је добро.
Јер ником нећу да откључавам
врата своје душе.

Септембар 1956.

Корице свеске у Загребу убијеног пјесника

ТИХА ПЕСМА

Одлутах једног плавог дана
из краја свог где трешње цвату,
напустих поља обасјана
и траву меку умиљату.

Сад сам далеко негде у свету
градом ме носи улица бела
но, јесен буди у мени сету
и маштам пределе родног села.

И видим црне се пусте њиве
нестали са њих ћилими жита
тек ветар гони облаке сиве
трепери бреза сребрена, вита.

Из магле вире куће мале
ко стадо покисло у воћњаку
крај брега чобани ватре пале
док спушта вече копрену лаку.

А нема мене у том крају
да певам јесење песме дуге.
... Тек ветар шапуће о завичају
и буди у мени птицу туге.

Јули 1959.

Рукопис Ристе Кременовића

П Р Е В А Р Е Н И  О Д И С Е Ј

Ко ми то врати Итаку
ко ми украде пловидбе
па сад к’о жена чамим у кући.

Нећу да лежим сит на постељи
док светом лете путеви к’о птице
и чекају ме непобеђена чуда.

Вратите ми моје море.
Пустите ме из ове крлетке мировања.
Превара је Итака
и краљ што се дебља пред смрт.

Хоћу своја бедра младог тигра
и руке које брегове крате.

Ко ми то украде пенушаву крв
и пусти воду венама
па сад ни побећи не могу из ове
удобности.

О, вратите ми моје море,
ја се одричем Итаке.

Фебруар 1960.

Ристо Кременовић*
__________________________

* Ристо је пострадао на Васкрс, 17. априла 1960, када су и православци и католици славили свој највећи празник истог дана. Имао је нешто више од двадесет година. О његовом крају нема података, нити је било где забележена његова смрт.

ГрафоМарк, Лакташи 2015.