 |
мој отац је много волио пчеле
иза куће испод надстрешнице
поредао би њихове кошнице
и с цигаретом у зубима
увијек нешто брижно загледао
повремено би наслонио ухо
и ослушкивао њихово брујање
чак и кад се озбиљно разболио
редовно их је посјећивао
кашљуцао би и отежано дисао
наслоњен леђима на зид
и дуго посматрао њихов лет
једном приликом се разњежио
привио ме уза се и прозборио
видиш ли сине то заједништво
да су људи као пчеле
како би диван био овај свијет
прохујале су многе зиме и љета
кошница и оца поодавно нема
само понекад док пољем шетам
угледам покоју пчелу на цвијету
и свака ме подсјети на њега
о како бих поново срећан био
да сам са оцем на овом свијету
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар