 |
Стрицу Нинку Душанићу
Још само гују да призовем
Као мајка чедо своје
И на откосу свјежег биља
Опијен мирисом милодуха
И хајдучке траве
Склопим ове уморне очи
Више не бих да видам ране
Да берем лист боквице
Ни циједим сок из мљечике
И уље из кантариона
Дошло је напокон вријеме
Да узмем змијску преслицу
Уплетем све жељене снове
У њежну вилину косицу
И заспим сном блаженим
Мирослав Б. Душанић
Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.
 |
Нема коментара:
Постави коментар