 |
Кад год ми се укаже прилика радо прегледам и прочитам школски лист. И увијек се „у њему пронађем“... Управо сам ишчитао СНИЧАК; бр. 32, јануар 2015. (Лист ученика ОШ „ Емилија Остојић“ – Пожега)
 |
 |
 |
|
недеља, 31. мај 2015.
Душанка Милатовић: МОЈ ОТАЦ
 |
За мене је отац увек био отац
Мој пастир на ливади и на облаку
Кад јуче нестане и сутра осване
Мој отац са срцем препуним љубави
И животом једнако стварним
Као слике ужаса у бешћутном камењу
Прихватиће ме у своје крило
Једнако топло као што је крило
Мог земаљског оца било
Душанка Милатовић
 |
 |
Милица Јефтимијевић Лилић: СУЗА МОГ ОЦА - 17. година "самоће"
 |
Мој отац се најзад одмара
У зеленилу крај реке,
Надомак воћњака који је садио
Радујући се плодовима и пићу.
А волео је да се занесе
Уз казан с јесени, да одлута
У причу о Страхињићу
У чијем долу усни,
Јер Банов до сачува му име.
Да помене и Ловац
Где је рођен од благе мајке
Марије и оца Огњана солунца,
У ловишту краља Милутина,
И своју Бањску у којој је крштен
И да презриво каже:
“Ови данашњи ништа нису,
И све што чине је наопако“,
Па би повукао јаче свој првенац
И очи би му засузиле.
Да ли је тад већ видео своју смрт
Која ће доћи пре јесени
У мају кад све хрли у живот
Ил брата млађаног
Што паде бранећи свој посед,
Или је суза слутила нове ратове
Страдања ближњих,
Смрти младих
И ожалила их.
Mилица Јефтимијевић Лилић
 |
 |
Радослав Вучковић: ОЦУ / МОЈ ОТАЦ
 |
Ван твог ума разборитог,
разбразданог у сто њива,
у сто шума,
веровања у сто бразди,
у сто хтења и трпљења,
одрицања и пркоса,
ван мог ума и разума
и ван неба што нас веже,
догоди се један бетон,
једно уже што нас стеже.
 |
Мој отац је био отправник возова.
Носио је белу перлон кошуљу
и италијански шушкавац.
Имао је зелене очи
и седу, коврџаву косу.
Читао је Политику и видео
Рим, Париз, Москву, Хамбург...
Никога није волео мој отац.
Њега су волеле жене.
Рано је отишао у пензију,
а доживео осамдесету
у свом пчелињаку.
Сад горе дочекује и испраћа
небеске возове
док му око главе лете
беле пчеле.
Радослав Вучковић
 |
Мирослав Б. Душанић: Грч (откључана верзија)
 |
(откључана верзија)
Оцу Будимиру у помен
Ноћ те је чврсто држала у загрљају
Одводила те у непознате предјеле
И правила од тебе ратника
Умјесто да се одмориш
На неком од мјеста из свога дјетињства
(А тако си желио)
Изнова би се будио уморен и презнојен
И ниси причао о својим сновима
О осами лептира и зрикавца
Која се распростирала изнад трава
О локви крви и баченом камену
Који је ранио птицу у теби
Сломивши јој крила на кућном прагу
И ниси помињао неутјешну тугу
Само си из дана у дан копнио
Због немоћи да поново по/летиш
И да се (макар за тренутак) одмориш
На једној од грана у својој крошњи
... И увијек када отворим очи
Ја видим оче да овај простор без рама
Није стваран за тебе / није стваран за мене
Ти си био / и ја сам кост међу вуковима
Мирослав Б. Душанић
 |
субота, 30. мај 2015.
Мирослав Б. Душанић: Грч
 |
Оцу Будимиру у
помен
Лептир и зрикавац
Осама изнад трава
Крв на прагу дома
Камен и птица
Сломљених крила
Крошња у тишини
Кост међу вуковима
Бездан и облак без
Рама
Увијек изнова чвор
И оков
Мирослав Б. Душанић
 |
Антон Чехов: МОЈ ЖИВОТ (фрагмент)
 |
| * 17./29. јануар 1860 † 02./15. јул 1904 |
МОЈ ЖИВОТ
(Прича паланчанина)
(Прича паланчанина)
I
„Држим вас само из поштовања према вашем уваженом оцу, иначе бисте ми одавно одлетели", рекао ми је управник. Ја сам му одговорио: „Екселенцијо, сувише ми ласкате кад мислите да умем да летим." И затим сам чуо кад рече: „Уклоните овог господина, иде ми на нерве."
Два дана доцније мене отпустише. Тако сам, за све оно време откад ме сматрају за одраслог, на велику жалост мога оца, општинског архитекте, променио девет звања. Служио сам у разним надлештвима, и свих девет звања било је налик једно на друго као капље воде: морао сам да седим, пишем; да слушам глупе или грубе примедбе и да чекам кад ће ме отпустити.
Отац, кад сам дошао к њему, седео је заваљен у наслоњачи, затворених очију. Његово мршаво, суво лице, сивкасто на обријаним местима (личио је на старог католичког оргуљаша), изражавало је смиреност и покорност. Не одговарајући на мој поздрав и не отварајући очи, он рече:
— Да је моја драга жена а твоја мати жива, твој би живот за њу био извор непрекидног јада. У њеној прераној смрти ја видим божју промисао. Несрећниче, ја те молим — настави он отварајући очи — научи ме шта да чиним с тобом?
Раније, док сам био млађи, моји родитељи и познаници знали су шта да чине са мном: једни су ми саветовали да ступим у добровољце, други у апотекаре, трећи у телеграфисте; сад, кад ми је већ прошло двадесет пет и кад су ми се на слепоочницама појавиле седе власи, и кад сам већ био и добровољац, и апотекар, и телеграфист, кад се чинило да је за мене све земаљско већ исцрпено, више ми нису саветовали, само су уздисали или вртели главом.
— Шта ти мислиш о себи? — настави отац. — У твојим годинама млади људи имају већ обезбеђен друштвени положај, а погледај себе: пролетер, просјак, живиш на очевој грбачи!
И као обично, поче да говори како данас млади људи пропадају, пропадају без религије, због материјализма, због уображености, да треба забранити аматерска позоришта, јер то одбија младе људе од религије и дужности.
— Сутра ћемо поћи заједно, и ти ћеш се извинити пред управником и обећаћеш му да ћеш дужност вршити савесно — заврши он. — Ти не смеш ни дана остати без друштвеног положаја.
— Молим вас, саслушајте ме — рекох туробно, не очекујући ништа добро од овог разговора. — То што ви називате друштвеним положајем, то је привилегија капитала и образовања. Сиромашан и нешколован свет зарађује хлеб физичким радом, и не видим зашто да ја будем изузетак.
— Кад ти почнеш да говориш о физичком раду, онда то испада глупо и просто! — рече раздражено отац. — Разумеј, глупи човече, разумеј, празна главо, да у теби, сем грубе, физичке снаге, живи још и дух божји, свети огањ, којим се толико разликујеш од магарца или гмизавца и приближујеш божанству! Хиљадама година најбољи људи су се борили за њ. Твој прадед, генерал Полозњев, борио се код Бородина, твој деда је био песник, говорник, и представник племства, стриц ти је педагог, најзад, ја сам архитект! Сви су Полозњеви чували свети огањ само зато да га ти угасиш!
— Треба бити праведан — рекох ја. — Милиони људи баве се физичким радом.
— И нека се баве! Они ништа друго и не знају да раде! Физичким радом може свако да се бави, чак и највећа будала и зликовац; тај рад и јесте особина по којој се распознају роб и варварин, док је огањ додељен тек неколицини.
Настављати даље тај разговор било је узалудно. Отац је обожавао самога себе, и за њега је било убедљиво само оно што је он говорио. Уз то, ја сам врло добро знао да се та охолост, са којом говори о напорном раду, у ствари не оснива толико на светом огњу, колико на потајном страху да ћу постати радник, и да ће о мени говорити цела варош; а што је главно, сви моји вршњаци одавно су већ свршили универзитет и били на добром путу: син шефа књиговодства Државне банке био је чиновник пете положајне групе, а ја, јединац син, нико и ништа! Настављати даље разговор било је узалудно и непријатно, али ја сам и даље седео и некако одговарао, надајући се да ће ме најзад схватити. Цело је питање било просто и јасно, тицало се само начина како да зарадим комад хлеба, али он то једноставно решење није видео, него ми је говорио, сладуњаво заокругљеним фразама, о Бородину, о светом огњу, о стрицу, заборављеном песнику, који је некад писао лоше и неискрене стихове, називајући ме грубо празном главом и глупим човеком. А како сам желео да ме схвати! И поред тога, ја сестру и оца волим, и од детињства сам имао навику да их за свашта питам, чврсту навику које једва да се могу некад отарасити; јесам ли у праву или нисам, али увек се плашим да их не ожалостим, бојим се да оцу од узрујаности не поцрвени мршави врат и да га не удари капља.
— Да седим у загушљивој соби — проговорих — да преписујем, да се такмичим са писаћом машином, срамота је и увреда за човека мојих година. Може ли ту бити говора о светом огњу!
— Ипак, то је умни рад — рече отац. — Али доста, да прекинемо тај разговор, и у сваком случају ја те опомињем: ако не ступиш опет у службу, него будеш следовао својим срамним склоностима, ја ћу те, а и моја кћер, лишити наше љубави. Лишићу те наследства, кунем ти се јединим богом!
Да докажем своје чисте побуде, по којима сам се хтео управљати у свом животу, рекох савршено искрено:
— Питање наследства није за мене важно. Ја се унапред одричем свега.
Бог би знао зашто, наједанпут те речи увредише оца. Он сав поцрвене.
— Не смеш тако да разговараш са мном, будало! — викну он високим, пискавим гласом: — Неваљалче! — И брзо и вешто, вичним покретом, удари ме по образу једанпут и други пут. — Почео си да се заборављаш.
У детињству, кад ме је отац тукао, морао сам да стојим право, у ставу мирно, и да му гледам у лице. И сад, кад ме је тукао, ја сам се потпуно губио, као да се моје детињство настављало, исправљао сам се и трудио да га гледам право у очи. Мој је отац био стар и врло мршав, али, мора да су његове сухе мишице биле чврсте као каиши, јер су ме ударци јако болели.
Измицао сам натрашке у предсобље, а он ту дохвати свој кишобран и удари ме неколико пута по глави и раменима; у тај час сестра отвори врата салона, да види каква је то ларма, али се одмах окрете уплашена и ожалошћена, не рекавши ни речи у моју заштиту.
Моја намера да се не враћам у канцеларију, него да почнем нов, радан живот, била је непоколебљива. Требало је само да изаберем занимање, а то није било нарочито тешко, јер ми се чинило да сам врло јак, издржљив и способан за најтежи рад. Предстојао ми је једнолик раднички живот с гладовањем, смрадом, у грубој средини, и с непрестаном мишљу на зараду и свакидашњи хлеб. И — ко зна? — кад се будем враћао са рада Великом дворјанском улицом, можда ћу, не једном, позавидети инжењеру Должњикову, који живи од умнога рада, али сад сам се радовао кад сам мислио на те своје будуће недаће. Ја сам некада сањао о својој духовној активности и замишљао сам себе час као учитеља, час као лекара, час као писара, али су снови остали само снови. Ја сам имао љубави за духовне забаве, на пример, страсно сам волео позориште и књигу, али да ли сам имао способности за умни рад — не знам. У гимназији сам страховито мрзео грчки језик, тако да су ме морали извадити из четвртог разреда. Дуго су долазили инструктори и спремали ме за пети разред, затим сам служио по разним надлештвима, већи део времена не радећи ништа, и онда су ми говорили да је то умни рад; оно што сам радио на научном и службеничком пољу, није захтевало ни умног напрезања, ни талента, ни личних способности, ни творачког надахнућа: било је то механички, а такав умни рад сматрам за нижи од физичког, презирем га и не мислим ни за тренутак да постоји оправдање за нерад и безбрижан живот, јер он није ништа друго до заблуда, једна врста нерада. Вероватно да за прави умни рад ја никад нисам знао.
Дође вече. Ми смо становали у Великој дворјанској улици — то је била главна улица у граду, и пошто није било згодног варошког парка, увече је њоме шетао наш beau monde.* Ова дивна улица донекле је замењивала парк, јер су по њој с обе стране расле тополе које су мирисале, нарочито после кише, а иза ограда и плотова надносили су се багремови, високо жбуње јоргована, дафине и јабуке. Мајски сумрак, нежно младо зеленило пуно хлада, мирис јоргована, зујање буба, тишина, врућина — како је све то ново и како необично, мада се пролеће понавља сваке године! Стајао сам пред капијом и гледао пролазнике. Са већином њих растао сам и играо се, а сад би их моје друштво могло довести у забуну, јер сам био одевен сиромашно, не по моди, а о мојим врло уским панталонама и високим незграпним чизмама говорило се да су то макароне на лађама. Осим тога, у граду сам уживао лош глас, јер нисам имао никакав друштвени положај и често сам играо билијара по јевтиним кафанама, а можда још и зато што су ме двапут, без икаквог повода с моје стране, водили у кварт.
Преко пута, у великој кући инжењера Должњикова, неко је свирао на клавиру. Поче да пада мрак и на небу затреперише звезде. Полако, одговарајући на поздраве, прође мој отац, у старом цилиндру са широким уздигнутим ободом, под руку са сестром.
— Погледај! — рече сестри, показујући на небо оним истим кишобраном којим ме је малопре тукао. — Погледај небо! Чак и најмање звезде су опет светови! Како је ништаван човек кад се упореди са васионом!
То је говорио таквим гласом као да му необично ласка и да му је врло пријатно што је ништаван. Како је то неспособан човек! На жалост, он је био једини архитект у нашем граду и, колико ја знам, за последњих петнаест до двадесет година у нашој варопи није била подигнута ниједна кућа како треба. Кад су му наручивали план, обично је прво цртао салу и салон; као што су некада институткиње могле да почну играти једино од пећи, тако се његова уметничка мисао могла развијати само од сале и салона. Поред њих би додао трпезарију, дечју собу, кабинет, везујући собе вратима, и после су оне увек испадале пролазне, и свака је имала по двоја, чак по троја сувишна врата. Мора бити да му је идеја била нејасна, до крајности спутана и куса; као да је осећао да му нешто недостаје, увек је прибегавао разним дограђивањима, везујући једно с другим, и још сад видим узана предсобља, узане ходничиће, кривудаве степенице како воде у међу-спратове, у којима можеш стајати само сагнут и у којима, уместо пода, имаш само три огромне степенице сличне клупама у амамима; кухиња је увек била испод куће, засвођена и са подом од цигала. Фасада је имала наметљив и тежак изглед, линије беживотне, бојажљиве, кров низак, спљоштен, а на дебелим, као нараслим димњацима увек су стајале лимене капице са црним и шкрипавим петловима. Не знам зашто, али све те куће које је отац саградио, нејасно су ме подсећале на његов цилиндер, и на његов мршав и избачен потиљак. Доцније се очева неспособност свидела у граду, укоренила и постала наш стил.
Тај стил је отац унео и у сестрин живот. Да почнем од тога што ју је звао Клеопатра (а мене је прозвао Мисаил). Док је она била још дете, плашио ју је причама о звездама, старим мудрацима, нашим прецима, дуго јој је објашњавао шта је живот, шта је то дужност; и сад, кад је већ имала двадесет шест година, настављао је то исто, дозвољавао јој да иде под руку само с њим, и однекуд, мислио да ће се, раније или доцније, појавити угледан младић који ће хтети да се ожени њоме из поштовања према његовим особинама. А она је обожавала оца, плашила га се и веровала да је невероватно паметан.
Паде сасвим мрак и улица мало-помало опусте. У кући преко пута престаде музика, врата се отворише широм и нашом улицом глатко крену тројка, звечећи меко звонцима. То су инжењер и његова кћи пошли да се провозају. Време је да се спава.
Ја сам у кући имао своју собу, али сам становао у дворишту у једној кућици, под истим кровом са шупом, коју беху некад подигли за чување амова; у зидове су биле укуцане велике куке, а сад је она била сувишна, и у њој је отац више од тридесет година слагао своје новине, које је због нечега повезивао у полугођа и није дозвољавао да му их нико дира. Станујући овде, ређе сам излазио оцу и његовим гостима на очи, и мени се чинило да због тога што станујем овде и не одлазим сваки дан у кућу на ручак, очеве речи да сам му на врату не звуче тако увредљиво.
Чекала ме сестра. Кришом од оца донела ми је вечеру: комадић хладне телетине и парче хлеба. У нашој се кући често понављало: „да новац воли рачун", „копејка чува рубљу" и слично, а сестра, под утицајем тих баналности, непрестано се трудила да смањи трошкове, и зато смо се лоше хранили. Она стави тањир на сто, седе на моју постељу и заплака.
— Мисаиле — рече она — шта чиниш од нас? Она није покривала лице, сузе су јој капале на груди и на руке, била је ојађена, најзад паде на јастук и пусти сузама на вољу, тресући се целим телом и јецајући.
— Ти си опет напустио службу ... — рече она. — То је грозно!
— Али разумеј, сестро, разумеј ... — говорио сам, и због њенога плача обузе ме очајање.
Као у инат, у мојој лампици нестајало је петролеја, она се димила и чилела; старе куке на зиду изгледале су још грубље, а њихове сенке су трепериле.
— Поштеди нас! — рече сестра и устаде. — Отац је врло ојађен, а ја сам болесна, готово да излудим. Шта ће бити од тебе? — упита она плачући и пружајући ми руке. — Молим те, преклињем, молим те у име наше покојне маме: врати се у службу!
— Не могу, Клеопатра — рекох ја, осећајући да не треба много па да попустим. — Не могу!
— Зашто? — настави сестра. — Зашто? Ако се ниси слагао са шефом, потражи друго место. На пример, што не би ступио на железницу? Сад сам разговарала са Ањутом Благово, она ме уверава да ће те примити на железници, чак ми је обећала да ће се заузети за тебе. Тако ти бога, Мисаиле, размисли. Вазмисли, преклињем те!
Још смо мало разговарали и ја попустих. Рекао сам да још нисам никад мислио да радим на грађењу пруге и да сам готов да пробам.
Она се радосно осмехну кроз сузе и стеже ми руку; плакала је и даље, јер није могла да се заустави, док ја одох у кухињу по петролеј.
Антон Чехов
(Пријевод: Људмила Михаиловић)
___________________________________
* Франц.: бољи свет, елита.
„Држим вас само из поштовања према вашем уваженом оцу, иначе бисте ми одавно одлетели", рекао ми је управник. Ја сам му одговорио: „Екселенцијо, сувише ми ласкате кад мислите да умем да летим." И затим сам чуо кад рече: „Уклоните овог господина, иде ми на нерве."
Два дана доцније мене отпустише. Тако сам, за све оно време откад ме сматрају за одраслог, на велику жалост мога оца, општинског архитекте, променио девет звања. Служио сам у разним надлештвима, и свих девет звања било је налик једно на друго као капље воде: морао сам да седим, пишем; да слушам глупе или грубе примедбе и да чекам кад ће ме отпустити.
Отац, кад сам дошао к њему, седео је заваљен у наслоњачи, затворених очију. Његово мршаво, суво лице, сивкасто на обријаним местима (личио је на старог католичког оргуљаша), изражавало је смиреност и покорност. Не одговарајући на мој поздрав и не отварајући очи, он рече:
— Да је моја драга жена а твоја мати жива, твој би живот за њу био извор непрекидног јада. У њеној прераној смрти ја видим божју промисао. Несрећниче, ја те молим — настави он отварајући очи — научи ме шта да чиним с тобом?
Раније, док сам био млађи, моји родитељи и познаници знали су шта да чине са мном: једни су ми саветовали да ступим у добровољце, други у апотекаре, трећи у телеграфисте; сад, кад ми је већ прошло двадесет пет и кад су ми се на слепоочницама појавиле седе власи, и кад сам већ био и добровољац, и апотекар, и телеграфист, кад се чинило да је за мене све земаљско већ исцрпено, више ми нису саветовали, само су уздисали или вртели главом.
— Шта ти мислиш о себи? — настави отац. — У твојим годинама млади људи имају већ обезбеђен друштвени положај, а погледај себе: пролетер, просјак, живиш на очевој грбачи!
И као обично, поче да говори како данас млади људи пропадају, пропадају без религије, због материјализма, због уображености, да треба забранити аматерска позоришта, јер то одбија младе људе од религије и дужности.
— Сутра ћемо поћи заједно, и ти ћеш се извинити пред управником и обећаћеш му да ћеш дужност вршити савесно — заврши он. — Ти не смеш ни дана остати без друштвеног положаја.
— Молим вас, саслушајте ме — рекох туробно, не очекујући ништа добро од овог разговора. — То што ви називате друштвеним положајем, то је привилегија капитала и образовања. Сиромашан и нешколован свет зарађује хлеб физичким радом, и не видим зашто да ја будем изузетак.
— Кад ти почнеш да говориш о физичком раду, онда то испада глупо и просто! — рече раздражено отац. — Разумеј, глупи човече, разумеј, празна главо, да у теби, сем грубе, физичке снаге, живи још и дух божји, свети огањ, којим се толико разликујеш од магарца или гмизавца и приближујеш божанству! Хиљадама година најбољи људи су се борили за њ. Твој прадед, генерал Полозњев, борио се код Бородина, твој деда је био песник, говорник, и представник племства, стриц ти је педагог, најзад, ја сам архитект! Сви су Полозњеви чували свети огањ само зато да га ти угасиш!
— Треба бити праведан — рекох ја. — Милиони људи баве се физичким радом.
— И нека се баве! Они ништа друго и не знају да раде! Физичким радом може свако да се бави, чак и највећа будала и зликовац; тај рад и јесте особина по којој се распознају роб и варварин, док је огањ додељен тек неколицини.
Настављати даље тај разговор било је узалудно. Отац је обожавао самога себе, и за њега је било убедљиво само оно што је он говорио. Уз то, ја сам врло добро знао да се та охолост, са којом говори о напорном раду, у ствари не оснива толико на светом огњу, колико на потајном страху да ћу постати радник, и да ће о мени говорити цела варош; а што је главно, сви моји вршњаци одавно су већ свршили универзитет и били на добром путу: син шефа књиговодства Државне банке био је чиновник пете положајне групе, а ја, јединац син, нико и ништа! Настављати даље разговор било је узалудно и непријатно, али ја сам и даље седео и некако одговарао, надајући се да ће ме најзад схватити. Цело је питање било просто и јасно, тицало се само начина како да зарадим комад хлеба, али он то једноставно решење није видео, него ми је говорио, сладуњаво заокругљеним фразама, о Бородину, о светом огњу, о стрицу, заборављеном песнику, који је некад писао лоше и неискрене стихове, називајући ме грубо празном главом и глупим човеком. А како сам желео да ме схвати! И поред тога, ја сестру и оца волим, и од детињства сам имао навику да их за свашта питам, чврсту навику које једва да се могу некад отарасити; јесам ли у праву или нисам, али увек се плашим да их не ожалостим, бојим се да оцу од узрујаности не поцрвени мршави врат и да га не удари капља.
— Да седим у загушљивој соби — проговорих — да преписујем, да се такмичим са писаћом машином, срамота је и увреда за човека мојих година. Може ли ту бити говора о светом огњу!
— Ипак, то је умни рад — рече отац. — Али доста, да прекинемо тај разговор, и у сваком случају ја те опомињем: ако не ступиш опет у службу, него будеш следовао својим срамним склоностима, ја ћу те, а и моја кћер, лишити наше љубави. Лишићу те наследства, кунем ти се јединим богом!
Да докажем своје чисте побуде, по којима сам се хтео управљати у свом животу, рекох савршено искрено:
— Питање наследства није за мене важно. Ја се унапред одричем свега.
Бог би знао зашто, наједанпут те речи увредише оца. Он сав поцрвене.
— Не смеш тако да разговараш са мном, будало! — викну он високим, пискавим гласом: — Неваљалче! — И брзо и вешто, вичним покретом, удари ме по образу једанпут и други пут. — Почео си да се заборављаш.
У детињству, кад ме је отац тукао, морао сам да стојим право, у ставу мирно, и да му гледам у лице. И сад, кад ме је тукао, ја сам се потпуно губио, као да се моје детињство настављало, исправљао сам се и трудио да га гледам право у очи. Мој је отац био стар и врло мршав, али, мора да су његове сухе мишице биле чврсте као каиши, јер су ме ударци јако болели.
Измицао сам натрашке у предсобље, а он ту дохвати свој кишобран и удари ме неколико пута по глави и раменима; у тај час сестра отвори врата салона, да види каква је то ларма, али се одмах окрете уплашена и ожалошћена, не рекавши ни речи у моју заштиту.
Моја намера да се не враћам у канцеларију, него да почнем нов, радан живот, била је непоколебљива. Требало је само да изаберем занимање, а то није било нарочито тешко, јер ми се чинило да сам врло јак, издржљив и способан за најтежи рад. Предстојао ми је једнолик раднички живот с гладовањем, смрадом, у грубој средини, и с непрестаном мишљу на зараду и свакидашњи хлеб. И — ко зна? — кад се будем враћао са рада Великом дворјанском улицом, можда ћу, не једном, позавидети инжењеру Должњикову, који живи од умнога рада, али сад сам се радовао кад сам мислио на те своје будуће недаће. Ја сам некада сањао о својој духовној активности и замишљао сам себе час као учитеља, час као лекара, час као писара, али су снови остали само снови. Ја сам имао љубави за духовне забаве, на пример, страсно сам волео позориште и књигу, али да ли сам имао способности за умни рад — не знам. У гимназији сам страховито мрзео грчки језик, тако да су ме морали извадити из четвртог разреда. Дуго су долазили инструктори и спремали ме за пети разред, затим сам служио по разним надлештвима, већи део времена не радећи ништа, и онда су ми говорили да је то умни рад; оно што сам радио на научном и службеничком пољу, није захтевало ни умног напрезања, ни талента, ни личних способности, ни творачког надахнућа: било је то механички, а такав умни рад сматрам за нижи од физичког, презирем га и не мислим ни за тренутак да постоји оправдање за нерад и безбрижан живот, јер он није ништа друго до заблуда, једна врста нерада. Вероватно да за прави умни рад ја никад нисам знао.
Дође вече. Ми смо становали у Великој дворјанској улици — то је била главна улица у граду, и пошто није било згодног варошког парка, увече је њоме шетао наш beau monde.* Ова дивна улица донекле је замењивала парк, јер су по њој с обе стране расле тополе које су мирисале, нарочито после кише, а иза ограда и плотова надносили су се багремови, високо жбуње јоргована, дафине и јабуке. Мајски сумрак, нежно младо зеленило пуно хлада, мирис јоргована, зујање буба, тишина, врућина — како је све то ново и како необично, мада се пролеће понавља сваке године! Стајао сам пред капијом и гледао пролазнике. Са већином њих растао сам и играо се, а сад би их моје друштво могло довести у забуну, јер сам био одевен сиромашно, не по моди, а о мојим врло уским панталонама и високим незграпним чизмама говорило се да су то макароне на лађама. Осим тога, у граду сам уживао лош глас, јер нисам имао никакав друштвени положај и често сам играо билијара по јевтиним кафанама, а можда још и зато што су ме двапут, без икаквог повода с моје стране, водили у кварт.
Преко пута, у великој кући инжењера Должњикова, неко је свирао на клавиру. Поче да пада мрак и на небу затреперише звезде. Полако, одговарајући на поздраве, прође мој отац, у старом цилиндру са широким уздигнутим ободом, под руку са сестром.
— Погледај! — рече сестри, показујући на небо оним истим кишобраном којим ме је малопре тукао. — Погледај небо! Чак и најмање звезде су опет светови! Како је ништаван човек кад се упореди са васионом!
То је говорио таквим гласом као да му необично ласка и да му је врло пријатно што је ништаван. Како је то неспособан човек! На жалост, он је био једини архитект у нашем граду и, колико ја знам, за последњих петнаест до двадесет година у нашој варопи није била подигнута ниједна кућа како треба. Кад су му наручивали план, обично је прво цртао салу и салон; као што су некада институткиње могле да почну играти једино од пећи, тако се његова уметничка мисао могла развијати само од сале и салона. Поред њих би додао трпезарију, дечју собу, кабинет, везујући собе вратима, и после су оне увек испадале пролазне, и свака је имала по двоја, чак по троја сувишна врата. Мора бити да му је идеја била нејасна, до крајности спутана и куса; као да је осећао да му нешто недостаје, увек је прибегавао разним дограђивањима, везујући једно с другим, и још сад видим узана предсобља, узане ходничиће, кривудаве степенице како воде у међу-спратове, у којима можеш стајати само сагнут и у којима, уместо пода, имаш само три огромне степенице сличне клупама у амамима; кухиња је увек била испод куће, засвођена и са подом од цигала. Фасада је имала наметљив и тежак изглед, линије беживотне, бојажљиве, кров низак, спљоштен, а на дебелим, као нараслим димњацима увек су стајале лимене капице са црним и шкрипавим петловима. Не знам зашто, али све те куће које је отац саградио, нејасно су ме подсећале на његов цилиндер, и на његов мршав и избачен потиљак. Доцније се очева неспособност свидела у граду, укоренила и постала наш стил.
Тај стил је отац унео и у сестрин живот. Да почнем од тога што ју је звао Клеопатра (а мене је прозвао Мисаил). Док је она била још дете, плашио ју је причама о звездама, старим мудрацима, нашим прецима, дуго јој је објашњавао шта је живот, шта је то дужност; и сад, кад је већ имала двадесет шест година, настављао је то исто, дозвољавао јој да иде под руку само с њим, и однекуд, мислио да ће се, раније или доцније, појавити угледан младић који ће хтети да се ожени њоме из поштовања према његовим особинама. А она је обожавала оца, плашила га се и веровала да је невероватно паметан.
Паде сасвим мрак и улица мало-помало опусте. У кући преко пута престаде музика, врата се отворише широм и нашом улицом глатко крену тројка, звечећи меко звонцима. То су инжењер и његова кћи пошли да се провозају. Време је да се спава.
Ја сам у кући имао своју собу, али сам становао у дворишту у једној кућици, под истим кровом са шупом, коју беху некад подигли за чување амова; у зидове су биле укуцане велике куке, а сад је она била сувишна, и у њој је отац више од тридесет година слагао своје новине, које је због нечега повезивао у полугођа и није дозвољавао да му их нико дира. Станујући овде, ређе сам излазио оцу и његовим гостима на очи, и мени се чинило да због тога што станујем овде и не одлазим сваки дан у кућу на ручак, очеве речи да сам му на врату не звуче тако увредљиво.
Чекала ме сестра. Кришом од оца донела ми је вечеру: комадић хладне телетине и парче хлеба. У нашој се кући често понављало: „да новац воли рачун", „копејка чува рубљу" и слично, а сестра, под утицајем тих баналности, непрестано се трудила да смањи трошкове, и зато смо се лоше хранили. Она стави тањир на сто, седе на моју постељу и заплака.
— Мисаиле — рече она — шта чиниш од нас? Она није покривала лице, сузе су јој капале на груди и на руке, била је ојађена, најзад паде на јастук и пусти сузама на вољу, тресући се целим телом и јецајући.
— Ти си опет напустио службу ... — рече она. — То је грозно!
— Али разумеј, сестро, разумеј ... — говорио сам, и због њенога плача обузе ме очајање.
Као у инат, у мојој лампици нестајало је петролеја, она се димила и чилела; старе куке на зиду изгледале су још грубље, а њихове сенке су трепериле.
— Поштеди нас! — рече сестра и устаде. — Отац је врло ојађен, а ја сам болесна, готово да излудим. Шта ће бити од тебе? — упита она плачући и пружајући ми руке. — Молим те, преклињем, молим те у име наше покојне маме: врати се у службу!
— Не могу, Клеопатра — рекох ја, осећајући да не треба много па да попустим. — Не могу!
— Зашто? — настави сестра. — Зашто? Ако се ниси слагао са шефом, потражи друго место. На пример, што не би ступио на железницу? Сад сам разговарала са Ањутом Благово, она ме уверава да ће те примити на железници, чак ми је обећала да ће се заузети за тебе. Тако ти бога, Мисаиле, размисли. Вазмисли, преклињем те!
Још смо мало разговарали и ја попустих. Рекао сам да још нисам никад мислио да радим на грађењу пруге и да сам готов да пробам.
Она се радосно осмехну кроз сузе и стеже ми руку; плакала је и даље, јер није могла да се заустави, док ја одох у кухињу по петролеј.
Антон Чехов
(Пријевод: Људмила Михаиловић)
___________________________________
* Франц.: бољи свет, елита.
 |
Чарлс Буковски: Нико осим тебе
 |
 |
Нико те не може спасити осим тебе.
Наћи ћеш се поново и поново у готово немогућим ситуацијама.
Они ће покушати поново и поново под изговорима,
под маскама и силом
да те натјерају да подлегнеш,
одустанеш,
или тихо умреш изнутра.
Нико те не може спасити осим тебе,
и биће довољно лако да не успијеш тако лако
али немој, немој, немој.
Само их посматрај.
Слушај их.
Зар желиш то да будеш?
Безличан, бездушан, безосјећајан створ?
Зар хоћеш да доживиш смрт прије смрти?
Нико те не може спасити осим тебе,
ти си биће вриједно спаса.
То је рат који није лако добити
али ако је ишта вриједно побједе онда је то ово.
Размисли о томе. Размисли о спасавању себе.
Твог духовног себе. Твог храброг себе.
Твог пјевајућег магичног себе и твог прелијепог себе.
Спаси га. Не прикључуј се мртвима у души.
Одржавај себе хумором и складом,
и на крају ако је неопходно
уложи и цијелог себе у ту борбу,
без обзира на изгледе,
без обзира на цену.
Само ти можеш да спасиш себе.
Учини то! Учини!
И тада ћеш тачно знати о чему говорим.
Чарлс Буковски
 |
 |
 |
Веселинка Стојковић: СУНЦЕ ПОНЕХ
 |
На прозору
У рану зору
Месец сам испраћала
Ливаде
Брежуљци чињаху исто
Потоци
Потом
У котарици
Сунце понех
И потрчах
Потрчах низ друм бели
Теби
Веселинка Стојковић
 |
 |
петак, 29. мај 2015.
Јуриј Мјен: Српског језика моћ и похвала
 |
| * 14. мај 1727 † 22. август 1785 |
Погледајте и оцените га, духовна моја браћо!
Ово је први покушај, будите му наклоњени.
Није наш језик туп, нити гвозденог звука,
већ је мек и гибак. Попут бистрог потока што жубори
и ветра што благо шушти кроз цветне ливаде гај,
тако љупко тече његов стих: Господ нам га даде!
Како би он, који је савршен, који својим народима
само савршене дарове поклања — како би он могао
створити нешто што по земљи пузи!
Он, који је вечан, одржао га је вековима,
већ хиљадама година — и хвали га седокоса старост,
као и јака, борбена мушкост што потреса свет,
кроз млитаве жиле нису текле нејаке вода и млеко,
већ сокови исцеђени од љуте роткве и храна,
и рука која држи мач, то смртоносно гвожђе,
оружје којим је извојевана победа,
натерала је тевтонске моћнике у бег пред Србима —
Но доста о томе! Певам о ситницама! Ти ме води, Музо моја!
Води ме да јасније видим, до места најсветијег,
до Бога, које све светове створи!
Наоштри ми перо отупело, нека ми крв поново жилама заструји,
па да запевам о ономе што су часни људи
од давнина лепо и тачно зборили, језиком слободним.
Оно што световима и народима проповедаш, веро божија,
о томе говори језик српски! Погледај њихове
писце: најпре Молеруса, Мартинија и Вауриха.
Као што зора први зрак светлости у таму баца —
тако стоји Френцл! И упаљеном буктињом
шири свети сјај знања — и растерује мрак неверице.
Погледај како се тамо величанствено рађа сунце правде.
Високо се уздиже Ширах, перо песниково, име му је забележено
у разним књигама, потомству нашем завештано.
Нека сте благословени, ви часни људи и нека
ваша имена буду као руже заронске, као сунце што се рађа
и обасјава земљу српску, и пламеним словима
исписује речи у мермерном храму господњем.
Јуриј Мјен
(Преузето из Сава С. Вујић / Богдан М. Басарић: СЕВЕРНИ СРБИ (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ НАРОД; Београд 1998 - пјесму су аутори преузели из тематског броја часописа КОРАЦИ, књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.; КЊИЖЕВНОСТ ЛУЖИЧКИХ СРБА у избору Радослава Братића)
 |
 |
 |
четвртак, 28. мај 2015.
Езра Паунд: Споразум
 |
Склапам споразум с тобом, Волте Витмене —
Довољно дуго сам те презирао.
Прилазим ти као одрасло дете
Које је некад имало бандоглавога оца;
Довољно сам стар да стичем пријатеље.
Ти си посекао нова стабла,
Сад је време да се резбари.
Исти нам је корен, срчика иста —
Нека се међ нама успостави размена.
Езра Паунд
/Пријевод: Милован Данојлић/
 |
 |
Љубомир Симовић: Хлеб и со
 |
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео, траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,
и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније,
кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!
Љубомир Симовић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
среда, 27. мај 2015.
Мирослав Б. Душанић: ВЈЕРА
 |
Уз захвалност Душанки Наранчић
Пут до Мира и Истине је дуг и трновит
Ако искрено раскрилимо своја срца
Упорно и стрпљиво поднесмо патњу
Али и радост — И она је дио искушења
Примићемо дарове из руке Његове
Овладамо ли још Ријечју и Ћутњом
Научимо ли тај Језик Немушти
И пропричамо с птицом и биљком
Са инсектом и вуком и змијом
С водом вјетром и каменом
Одолимо ли кушњама Нечастивог
Отвориће нам се Рајска врата
И дозволити приступ у Башту Божију
Више нећемо бити безначајне сјенке
— Пролазне и лутајуће
Добићемо анђеоске ликове
И Господ ће нам удахнути нове душе
— Душе бесмртника
Мирослав Б. Душанић
 |
Емили Дикинсон (Emily Dickinson)
 |
| * 10. децембар 1830 † 15. мај 1886 |
За лепоту умрех, а кад
Сместих се у гробу,
Тај што умре за истину –
У суседну собу.
Упита ме зашто падох;
Рекох: „Због лепоте.“
„Због истине ја“, он рече,
„То исто је. Брате!“
И у ноћи смо понешто
Једно другом рекли,
Док је маховина расла,
Имена нам прекри.
Емили Дикинсон
/Пријевод: Драган Пурешић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
уторак, 26. мај 2015.
Мирослав Б. Душанић: Гријех
 |
Гријех је пркосити са побједама
И измамљивати завидне погледе
Изгубити се у сновима и заборавити
Свакодневне слике туге и биједе
Гријех је с презиром гледати на живот
И сињег галеба који гладан кријешти
Наслонити се леђима на гробни биљег
И убити свица што у ноћи блијешти
Гријех је исмијати човјека који Бога слави
И диви му се као најљепшем цвијету
Вртјети се укруг поред толиких путева
И немати визије о неком бољем свијету
Гријех је замрзити човјека само због гријеха
Мирослав Б. Душанић
 |
Јалмар Гулберг: ЛЕТЊИКОВАЦ
 |
| * 30. мај 1898 † 19. јул 1961 |
Ја сам летњиковац покрај којега људи пролазе
Стајао сам на Седермалму у врту свог господара
Његови анђели испуњавали су ме хармонијом
А свет духова радо је о мени бринуо.
Моћни истраживач, велики пророк
Моја скромна соба била му је дом
Боравећи овде видео је сјај неба
Овде је створен Нови Јерусалим.
Око духа покренутог, био сам шкољка
Сада стојим напуштен, у тузи
Али био сам испуњен звуцима харфе и чинела
Кад је Бог дошао да посети Сведенборга.
Јалмар Гулберг
 |
| Сведенборгов летњиковац (преузето из Гласило Сведенборговог друштва) |
понедељак, 25. мај 2015.
Радомир Д. Митрић: ЈЕРИСОС (фрагмент)
 |
Тишина док се стани у мени, у чамовој лађи на доку,
остављеној на милост и немилост надолазећих година
и термиту што једе je изнутра. Ако затворим очи,
бићу све оно што сам заборавио да будем.
Мала фуснота која описује задано дело Творца.
Стооке Аргосоове очи, којимa ме гледаш куд год
се окренем су подсећање како је љубав највећи немир.
Дрхтурим у себи, као пчела несмирива. У јектенији
византског појца који допире са пучине где зелени се
Атос.
Свет се не завршава. Не, до оног тренутка, док се
бисер не врати првотној шкољци и застава празном
јарболу.
У болу, коме не знам име, ја сам ћилибар,
у којем је похрањено Двојство без којег ни сад Нисам.
Радомир Д. Митрић
 |
Пријавите се на:
Постови (Atom)