Предраг Р. Драгић Кијук: ЈЕЗИК И СВЕТЛОСТ (фрагмент)

* 1945   † 29. јануар 2012

Језик увек има значење, за ухристовљено биће, почетнобесконачне егзистенције – јер у почетку беше Реч и јер је та Реч постала тело, и јер том Речју уразумевамо суштину есхатолошке филозофије. Штавише, човек „обдарен духовним осећањима” управо језиком као Истином потврђује сопствену почетнобесконачност, као што знањем о Логосу, Речи, Светлости утврђује и сопствену обоженост. Када Доментијан (у „Животу св. Саве”, 1253) изричито напомиње да не говори о „светлости што на истоку исходи и на западу заходи... и коју заједно са животињама видимо” – он у ствари одређује своје становиште о човеку пројавном искључиво кроз Логос, кроз свету Светлост, кроз свету Реч у којој се разјашњава човеков почетак (јер „У почетку бјеше ријеч”) и човекова почетнобесконачност (јер „Ријеч постаде тијело”). Управо зато што у почетку беше Логос, Слово, Светлост – Доментијан нас упозорава (јер се не садржавамо у „светлости што се наиласком ноћи одељује”) да се, имамо ли потребу за уразумевањем, обраћамо „светлости којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава”.

Такав однос према језику светлости, према светом језику и светости језика, наставиће да живи у српској културној традицији, па се зато не треба чудити запису о књизи (на хиландарском Псалтиру, из 1682) који гласи: „Ко је узме или дâ и из порте на поље изнесе, било да је поп, или чатац, или монах, или прост лаик, такав да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и од Пречисте Богородице и од свих светих 318 богоносних отаца и од светих ктитора наших Симеона и светитеља Саве”.

Следствено јовановској метафизици, српска духовна традиција и теистичка језичка синхронија (као уосталом и свака друга православна култура) увек су самерљиве и могуће одгонетљиве у двоједном феномену, феномену Светлости/Речи – јер то јесте сфера ологосности и сфера изворне хришћанске филозофије. И без обзира што се својства светлости и језика у нашој психофизичкој конституцији дешавају кроз слободу онога који је искушава али и који јесте искушеник – ова својства светлости и језика увек налазе своју стожерну тачку у саборном, симфонијском начелу.* 

Откровење светости Светлости, светости Речи јесте највиша човекова одредница, јер разумевањем Светлости/ Логоса/Речи биће ујашњава сопствени смисао и тајну есхатолошког својства. Без оваквог теоантрополошког искуства ни стари словенски језик не би преиспитао сопствену мистерију, не би задобио квалитете осаборности и охристовљености, па би тако, непремостив у филозофији спекулирања и очајања, био сиромашнији за „разумословије” (дијалектику), затим за „словомудрије” (филозофију), „наравнословије” (физику), „случајословије” (казуистику) или „умословије (логику). И зато, нимало случајно, у историји духа који се ологосио, осаборио, ухристовио остаје важећим траг о Слову, о Светлости – односно Речи, о Почетку то јест о Бесконачности. Јасно је, онда, зашто се о теоантрополошкој суштини не може говорити мимо бити двоједног феномена: феномена Светлости односно феномена Језика којим егзистенција не постоји одређена тачком на почетку и омеђена тачком на крају – већ постоји као тачка самоујашњења, пројавна у свом почетку/изласку у Смисао, и као тачка самоујашњења започетобесконачна и у свом крају/изласку у Свесмисао.

Предраг Р. Драгић Кијук
__________________________________

* Принцип симфоничности, јасно назначен у средњовековном и ренесансном српском песништву, траје у историји српске духовне поетике до данас (од Св. Саве, Доментијана, Димитрија Кантакузина, Ђурђа Црнојевића или Јевтимија Светогорца, преко Гаврила Стефановића Венцловића и Лазе Костића до Симе Пандуровића, Николаја Велимировића, Синише Кордића, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Слободана Ракитића и Алека Вукадиновића)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић