Јакоб Бас: ХОМЕРОВА ОДИСЕЈА (фрагмент)

СНЛ, Загреб (1987)

Ноћ је потпуно замрачила обзорје. Киша је лијевала и снажни је вјетар бјеснећи ударао о зидове колибе. Одисеј се претварао да се тресе од хладноће. Лукаво искушавајући вјерну душу, да види хоће ли му пружити огртач да се њиме заштити, рече:
 

- Слушај ме, Еумеју. Вино ми је развезало језик, учинило ме разговорљивим, па ћу ти испричати једну причу:

"Био сам млад и снажан кад сам ратовао пред Тројом. Једног смо дана лежали у засједи. Вође смо били Одисеј, Менелај и ја. Сакрили смо се у густо обраслој мочавари у близини града и чекали повољну прилику за напад. Била је бурна ноћ, сјеверњак је жестоко бјеснио, а снијег је сипао из облака и прекрио наше штитове ињем и ледом. Сви су имали на себи огртаче и топлу одјећу. Прекрили су штитом рамена и мирно дријемали. Само сам ја несмотрено био оставио огртач јер нисам марио за хладноћу. Али сам то у трећој ноћној стражи горко испаштао. Потапшао сам по рамену Одисеја, који је лежао покрај мене, и тихо му рекао:

- Племенити јуначе, не могу више издржати хладноћу. Заборавио сам огртач и имам само лагани хитон. Не видим начина како да се заштитим од јаке студени.
 

Сналажљивог Одисеја није требало много молити за помоћ. Пришапне ми:
 

- Шути да те не чују Ахејци и препусти све мени. Затим проговори тако гласно да су се други пробудили:

- Драги моји, сањао сам божански сан - да нам пријети опасност. Одвише смо се удаљили од наших бродова. Било би добро да један од нас оде Агамемнону и затражи од њега да пошаље појачање на наш положај. 

Одмах устане млади грчки ратник Тоант одбаци свој лијепи пурпурни огртач и пожури до бродова. А ја сам се тада огрнуо његовим огртачем и спавао до јутра. Кад бих се још сада могао дичити младошћу, нашао би се сигурно неки пастир који би ми посудио огртач, али они презиру биједног просјака."
 

Еумеј ће на то смијући се:

- Добри старце, све си то лијепо испричао. Своју си причу добро измислио да би ме подсјетио како се морам понашати. Зато нећеш остати без огртача. Могу ти га посудити само за ову хладну ноћ, јер немам толико одјеће да бих ти га могао даровати. Мораш причакати да се врати Одисеј: он ће ти радо даровати не само огртач, него и одјећу. 

Говорећи то Еумеј је већ припремао своме госту лежај крај ватре и прекрио га козјим и овчим кожама. Кад је Одисеј легао, покрио га је великим вуненим огртачем - јединим који је посједовао. Ускоро је гост заспао, а покрај њега легоше слуге. Али Еумеј није ни те ноћи занемарио своју дужност. Наоружао се и изишао, огрнут великом козјом кожом, да спава под стијеном, под којом је био заштићен од сјеверца, у близини вепрова. Одисеј то примијети и развесели се што он тако вјерно чува његова добра.

/Пријевод са њемачког: Балдо Шољан/

Мирослав Б. Душанић