 |
De profundis clamavi
Ја преклињем Тебе, једину што волим,
С дна бездана овог где ми срце чами.
Пуста је то земља са видиком голим
Где ужас и клетва пливају у тами
Шест месеци сунце у висини дремље,
Шест других месеци ноћ земљу покрива;
Тај предео пуст је ко поларне земље;
— Нигде воде, шуме, нигде створа жива
О, нема на свету ужаса ни једног
С окрутношћу већом од тог сунца ледног,
Од ноћи што с вечним Хаосом се мери;
Ја завидим судби најбедније звери
Која у сну глупом може да се смота,
Тако споро тече повесмо живота!
Шарл Бодлер
 |
Нема коментара:
Постави коментар