 |
Ни твоје јављање није више утјеха
Осмијех је привидан
Није у стању да разбије самоћу
И разоткрије све њене дубине
Руке нам остају пружене у празно
Мрак је у очима мила моја
И не виде се храстови и брезе
Ни брвно што повезује наше обале
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар