 |
Родила сам се негде далеко...
И сада,
и када бих хтела,
не бих могла наћи тај свет,
из ког сам кренула.
Родила сам се као светло.
Као благи зрак што сија,
у очима дечијим,
кроз све туге,радости, тескобе,
мислећи да оно, што ме небу зове,
јесу моје груди у којима пева
јесте златна птица што судбину води.
А сва та врата чекала су
године моје,
да отворим она
што ми Богом припадају.
И ја ћу увек отварати своја.
И жалим.
И жалићу све оно,
што остаје затворено за мене.
О, зашто нисам љубила птице
и миловала цвеће?
О, зашто нисам моћна као лептир,
да ми живот буде, само
једна стаза по ливади некој...
А преда мном време,
и век један цео,
у борби што водим
са пролећном травом,
док испијам слутњу
из влати живота...
Родила сам се као пламен.
И још горим као искра оне
прве ватре у мојој
крви запаљене,
када су ми снови одредили
правац...
И сада,
и када бих хтела,
ја не бих могла,
земљу да дотакнем...
Лара Дорин
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар