 |
| * 17./ 30. децембар 1905 † 02. фебруар 1942 |
* * *
- Кад видим човека, имам жељу да га млатнем по њушци. Право је задовољство ударати човека по њушци!
- Седим у својој соби и ништа не радим.
- Кад оно, неко ми дошао у госте, лупа ми на врата. Ја кажем: “Слободно!” Он улази и каже: “Добар дан! Баш добро да сам вас затекао код куће!”! А ја њега – дум по њушци, и још приде чизмом између ногу. Мој гост пада, превијајући се од страшног бола. А ја њега - штиклом, па у очи! Наводно, шта има да скита. Кад га нико није звао!
Или, на пример, овако нешто. Нудим госту шољицу чаја. Гост прихвата, седе за сто, пије чај и нешто прича. Ја се правим да га слушам с великим интересовањем, климам главом, уздишем, бечим очи као да се чудим и смејем се. Поласкан мојом пажњом, гост се све више и више уживљава.
Ја мирно наливам пуну шољицу кључале воде и бацам је госту у њушку. Гост скаче и хвата се за лице. А ја му кажем: “ У мојој души нема више милости. Марш напоље!” И Избацујем га напоље.
Данил Хармс
- Кад видим човека, имам жељу да га млатнем по њушци. Право је задовољство ударати човека по њушци!
- Седим у својој соби и ништа не радим.
- Кад оно, неко ми дошао у госте, лупа ми на врата. Ја кажем: “Слободно!” Он улази и каже: “Добар дан! Баш добро да сам вас затекао код куће!”! А ја њега – дум по њушци, и још приде чизмом између ногу. Мој гост пада, превијајући се од страшног бола. А ја њега - штиклом, па у очи! Наводно, шта има да скита. Кад га нико није звао!
Или, на пример, овако нешто. Нудим госту шољицу чаја. Гост прихвата, седе за сто, пије чај и нешто прича. Ја се правим да га слушам с великим интересовањем, климам главом, уздишем, бечим очи као да се чудим и смејем се. Поласкан мојом пажњом, гост се све више и више уживљава.
Ја мирно наливам пуну шољицу кључале воде и бацам је госту у њушку. Гост скаче и хвата се за лице. А ја му кажем: “ У мојој души нема више милости. Марш напоље!” И Избацујем га напоље.
Данил Хармс
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар