Врана Јесен је и небо отежало Видим како ломи свјетлост Притиска цријеп На земљу пада први уморан Лист Од пуцкетања крова бјеже Сјенке Изнад кружи врана Једнолично омеђава простор Наступајуће празнине Мирослав Б. Душанић
Ако Један Душанић успева да нас окупи у овако великом броју, старе и младе, ако нам је учитељ речи и лепоте земаљске, вртлога небесних и ширина и дубина, људске пажње и љубави, туге и живота, ако свакога дана у свако доба можемо да потражимо и нађемо души и духу нашем што им треба – заклон и радост на Његовом Блогу, благо у Његовој речи, у Његовом гесту и оку, срцу, кишу и сунце, себе саме – хајде да ми бројни, колико нас има, од Његових песама – у нашем избору и уз Његову и Божју помоћ, хајде да сачинимо Књигу – Антологију Једног Душанића, своју антологију… и да Му је предамо на руке, у најлепшим корицама, како и заслужује Његова песма, Нашем Душанићу да је дамо – као срце што се даје ономе ко се воли, макар-колико да одужимо дуг који нам Душанић и не уписује…
Ако Један Душанић успева да нас окупи у овако великом броју, старе и младе, ако нам је учитељ речи и лепоте земаљске, вртлога небесних и ширина и дубина, људске пажње и љубави, туге и живота, ако свакога дана у свако доба можемо да потражимо и нађемо души и духу нашем што им треба – заклон и радост на Његовом Блогу, благо у Његовој речи, у Његовом гесту и оку, срцу, кишу и сунце, себе саме – хајде да ми бројни, колико нас има, од Његових песама – у нашем избору и уз Његову и Божју помоћ, хајде да сачинимо Књигу – Антологију Једног Душанића, своју антологију… и да Му је предамо на руке, у најлепшим корицама, како и заслужује Његова песма, Нашем Душанићу да је дамо – као срце што се даје ономе ко се воли, макар-колико да одужимо дуг који нам Душанић и не уписује…
Драга Негосава, срећом нам је освануо дан! Кад удружено направимо избор, удружено ћемо се појавити као финансијер и издавач! Биће одлично! Много поздрава, драга Негосава! Нашем Душанићу најпре. Веселинка Стојковић
Читам Ваше коментаре и покушавам да се мало „саберем“, обрадован сам Вашим лијепим ријечима, поступцима, иницијативи... Али „спустимо лопту на земљу“ и покушајмо да укратко резимирамо: Стање у култури нам је познато и о томе су многи писали. Издаваштво је комерцијализовано и првенствено орјентисано на „профит“. Поезија је увијек била „нерентабилна“... Сви који објављују принуђени су да самостално траже „финансијера“ или да учествују на којекаквим натјечајима (углавном су „намјештени“), који им гарантују издавање књиге... Посљедња могућност је издавање књиге о свом трошку („самоиздат“), самореклама, самопродаја итд. Мада се све заврши са поклањањем родбини и пријатељима или складиштењем књига у сопственом стану... Таквих писаца/пјесника, иако смо мала земља, имамо на извоз... Ко има новац лако „пронађе рецезенте“, лако објави књигу, плати рекламу, среди промоције... и представља се као пјесник. Да ли је мени тако нешто потребно... Није. Није. И није... Али то не значи да не желим да објавим једну или двије збирке, наравно ако за то имам вриједних текстова... И ако је већ у малом тиражу и у „приватној /самосталној режији“ онда бих желио да то буде прикладно и „мени самом допадљиво“... И да скратим. Јесте да сам прилично слабог здравља, али ја не бих „толико журио“... И пустимо сада начин финансирања, избор рецезената, издавача (нека то буде мој проблем)... помозите Ви мени при лекторисању и посебно при одабиру текстова, јер ја сам ту поприлично хаотичан, поготово када је потребно текстове сложити у одређене цјелине... Изузетно сам Вам захвалан јер ме покрећете са „мртве тачке“, Вашеим мотивисањем је већ пола посла урађено... Много Вас цијеним и неизмјерно поздрављам. Ваш Мирослав
Ссопственим скраћивањем (свођењем текста/објашњења на минимум) неадекватно сам се изразио, па сте ме погрешно размјели. Нисам желио да Вас повриједим... Сада сам присиљен да мало више појасним... Ја сам из Србије добијао понуде за објављивање књиге, све су то издавачи који су се сами понудили (ја их нисам ни тражио), који издају све и свашта, обећавају куле и градове а имају само једно на уму: сопствену зараду. Њихова зарада је на штампању одређеног броја примјерака и на којекаквим услугама. Циљају на све оне који по сваку цијену хоће да имају књигу... Не спадам у ту категорију и све сам то одбио. Добио сам прије неколико мјесеци и једну сериозну понуду из Босне и Херцеговине. Издавач (приватни) ми је познат, човјек је уреду (и сам је пјесник), неколико аутора из Србије је објавило код њега, он је упознат са мојим начином писања, разнијенили смо пар мејлова... Нисмо причали о детаљима јер ја нисам ни прихватио а ни одбио... Разлози за моју ћутњу су сасвим лични, а један од њих (за мене веома битан) је да моја прва књига треба да буде објављена на српском језику, на ћирилици, у Србији или Републици Српској... Можда то неком звучи чудно али ја сам ту принципијелан, због тога нисам хтио ни да штампам моју збирку ни на њемачком језику - а изводљиво је... Због моје болести али и разочараности, као и хаотичности/расплињености и немара према самом себи, никада нисам успио да "сортирам" вредније текстове, да извршим коректуре (да их редигујем)... да их уобличим у цјелине, тј. од њих направим комлетне рукописе за евентуално штампање... Већ двије-три године ме моји текстови муче, притискају а ја не радим ништа - изгубио сам се у њима... Једно вријеме ме је господин М. Лукић покушавао да "осоколи и оживи", упорно подстицао ме (али ја сам увијек "губио снагу и вољу", и увијек сам "посртао и падао" због нечег другог приоритетнијег и егзистенцијалнијег)... Мислим да је господин Лукић "дигао руке" и сврстао ме у "безнадежан случај", али вјерујте ми, изузетно је тешко сређивати неке ствари (као и објаснити) "виртуелним путем" - само преко блога и мејлова. Мени недостаје "жива ријеч" (контакт у живо), ја тешко комуницирам писаним путем. Све ми је то напорно и одузима ми и ово мало енергије коју посједујем... У посљедње вријеме јавиле су се неке колеге, а ту сте наравно и Ви, то ми је поново подстакло и дало наде, то ме је поново "покренуло" и натјерале на размишљање. Већ неко вријеме покушавам да скупим неку уштеђевину и објавим један "избор за моју душу и моје пријатеље", и вјерујем да ћу тај "пројект" да реализујем... Тога сигурно не би било без Вас, мојих пријатеља и читалаца... И ја сам Вам на томе свима захвалан... Надам се да сам Вам сада мало више разумљивији... Или сам се поново расплинуо, што је код мене чешћи случај... Поздрав!
Сада примјећујем погрешке при куцању али и изражавању, али надам се да ћете успјети да текст ипак разумијете... Понекад тако слабо видим, не помажу ни наочари - више куцам аутоматски, но што видим...
Жао ми је, драги Мирославе, што сам покренула ову лавину у Вама, али ће остати ово Ваше Велико писмо… Велика реч. И надам се да сте ми опростили моје исхитрености… моју жељу да ми који Вас волимо и поштујемо, имамо своју књигу од Ваших песама… Ваших записа. Поздрављам Вас, много Вас поздрављам, драги Мирославе, Вас, Лидију, фамилију. Веселинка Стојковић
Ах, драга Веселинка, нема потребе ни за какво извињавање…
Намјере су и више него искрене и честите. Ја сам увјерен да би Ви ту иницијативу и остварили... А мени... Мени тешко пада и само сазнање, да моји пријатељи у ова „мутна и сулуда времена“ скупљају новац за објављивање једне збирке пјесама. У Србии која једва „дише“, у којој већи дио грађана не зна како ће да преживи сљедећи дан... Нисам ни ја у некој изузетној ситуацији, систем у којем живим функционише док радиш, а кад се разболиш, све се драстично мијења и веома брзо почнеш да гледаш у провалију. Но, ја имам дјецу... Највеће благо. Једино благо овог свијета... ... и нисам Вас искључио, Ви мени можете много помоћи. И ја ту помоћ прихватам. Из ове „моје џунгле“ издвојите текстове које сматрате добрим, предложите их, дајте приједлоге за „поправке“... Па да „направимо“ ту „збиркицу“... СУЗАРНИК, ГРИЗОДУШЈЕ или нешто друго...
24 коментара:
Много је песника, мало песама. У то мало песама је Ваша песма, свака песма.
Сваки запис.
Шта да кажем, драга Веселинка, а да се не понављам...
Од целине Ваших песама треба сачинити антологију. Антологију једног песника. Хајде да то урадимо!
Ако постоји могућност да објавимо 30-50 примјерака, упустио бих се у то путешествије... Хахаха...
Објавићемо!
Кренимо у путешествије. С Божјом помоћи.
Хајде, драги моји песници, да удруженим снагама објавимо Антологију једног Душанића, ако то већ не могу институције књижевне културе...
Антологија Једног Душанића
Ако Један Душанић успева да нас окупи у овако великом броју, старе и младе, ако нам је учитељ речи и лепоте земаљске, вртлога небесних и ширина и дубина, људске пажње и љубави, туге и живота, ако свакога дана у свако доба можемо да потражимо и нађемо души и духу нашем што им треба – заклон и радост на Његовом Блогу, благо у Његовој речи, у Његовом гесту и оку, срцу, кишу и сунце, себе саме – хајде да ми бројни, колико нас има, од Његових песама – у нашем избору и уз Његову и Божју помоћ, хајде да сачинимо Књигу – Антологију Једног Душанића, своју антологију… и да Му је предамо на руке, у најлепшим корицама, како и заслужује Његова песма, Нашем Душанићу да је дамо – као срце што се даје ономе ко се воли, макар-колико да одужимо дуг који нам Душанић и не уписује…
Антологија Једног Душанића
Ако Један Душанић успева да нас окупи
у овако великом броју, старе и младе,
ако нам је учитељ речи и лепоте земаљске,
вртлога небесних и ширина и дубина,
људске пажње и љубави, туге и живота,
ако свакога дана у свако доба можемо
да потражимо и нађемо души и духу нашем
што им треба – заклон и радост на Његовом Блогу,
благо у Његовој речи, у Његовом гесту и оку, срцу,
кишу и сунце, себе саме – хајде да ми бројни,
колико нас има, од Његових песама –
у нашем избору и уз Његову и Божју помоћ,
хајде да сачинимо Књигу – Антологију Једног Душанића,
своју антологију… и да Му је предамо на руке,
у најлепшим корицама, како и заслужује Његова песма,
Нашем Душанићу да је дамо – као срце што се даје
ономе ко се воли, макар-колико да одужимо дуг
који нам Душанић и не уписује…
Ако ми дозволите, драги моји, мој избор песме је овај (спремих је за своје „Сусрете и памћења“, али се не снађох да је уклопим, због чега жалим):
Мирослав Б. Душанић
Није ме брига
Пуштам да праве царства и гозбе
Да кличу и да се славе
Ја се не уклапам ни у једну причу
За мене су и сонети окови и браве
И како год да се са мном опходе
Дух ми из навике извору хита
Тамо гдје су бистре воде
Гдје је она љековита
Podržavam. Kako da krenemo?
Драга Негосава, срећом нам је освануо дан!
Кад удружено направимо избор, удружено ћемо се појавити као финансијер и издавач! Биће одлично!
Много поздрава, драга Негосава! Нашем Душанићу најпре.
Веселинка Стојковић
Само да се главног посла, руководећег, прихвати човек који уме да води посао.
Драга Веселинка,
Читам Ваше коментаре и покушавам да се мало „саберем“, обрадован сам Вашим лијепим ријечима, поступцима, иницијативи... Али „спустимо лопту на земљу“ и покушајмо да укратко резимирамо: Стање у култури нам је познато и о томе су многи писали. Издаваштво је комерцијализовано и првенствено орјентисано на „профит“. Поезија је увијек била „нерентабилна“... Сви који објављују принуђени су да самостално траже „финансијера“ или да учествују на којекаквим натјечајима (углавном су „намјештени“), који им гарантују издавање књиге... Посљедња могућност је издавање књиге о свом трошку („самоиздат“), самореклама, самопродаја итд. Мада се све заврши са поклањањем родбини и пријатељима или складиштењем књига у сопственом стану... Таквих писаца/пјесника, иако смо мала земља, имамо на извоз...
Ко има новац лако „пронађе рецезенте“, лако објави књигу, плати рекламу, среди промоције... и представља се као пјесник.
Да ли је мени тако нешто потребно... Није. Није. И није... Али то не значи да не желим да објавим једну или двије збирке, наравно ако за то имам вриједних текстова... И ако је већ у малом тиражу и у „приватној /самосталној режији“ онда бих желио да то буде прикладно и „мени самом допадљиво“...
И да скратим. Јесте да сам прилично слабог здравља, али ја не бих „толико журио“... И пустимо сада начин финансирања, избор рецезената, издавача (нека то буде мој проблем)... помозите Ви мени при лекторисању и посебно при одабиру текстова, јер ја сам ту поприлично хаотичан, поготово када је потребно текстове сложити у одређене цјелине...
Изузетно сам Вам захвалан јер ме покрећете са „мртве тачке“, Вашеим мотивисањем је већ пола посла урађено...
Много Вас цијеним и неизмјерно поздрављам.
Ваш Мирослав
Али, драги Мирославе, нисам размишљала о здрављу Вашем и нашем…
Ссопственим скраћивањем (свођењем текста/објашњења на минимум) неадекватно сам се изразио, па сте ме погрешно размјели. Нисам желио да Вас повриједим... Сада сам присиљен да мало више појасним... Ја сам из Србије добијао понуде за објављивање књиге, све су то издавачи који су се сами понудили (ја их нисам ни тражио), који издају све и свашта, обећавају куле и градове а имају само једно на уму: сопствену зараду. Њихова зарада је на штампању одређеног броја примјерака и на којекаквим услугама. Циљају на све оне који по сваку цијену хоће да имају књигу... Не спадам у ту категорију и све сам то одбио. Добио сам прије неколико мјесеци и једну сериозну понуду из Босне и Херцеговине. Издавач (приватни) ми је познат, човјек је уреду (и сам је пјесник), неколико аутора из Србије је објавило код њега, он је упознат са мојим начином писања, разнијенили смо пар мејлова... Нисмо причали о детаљима јер ја нисам ни прихватио а ни одбио... Разлози за моју ћутњу су сасвим лични, а један од њих (за мене веома битан) је да моја прва књига треба да буде објављена на српском језику, на ћирилици, у Србији или Републици Српској... Можда то неком звучи чудно али ја сам ту принципијелан, због тога нисам хтио ни да штампам моју збирку ни на њемачком језику - а изводљиво је... Због моје болести али и разочараности, као и хаотичности/расплињености и немара према самом себи, никада нисам успио да "сортирам" вредније текстове, да извршим коректуре (да их редигујем)... да их уобличим у цјелине, тј. од њих направим комлетне рукописе за евентуално штампање... Већ двије-три године ме моји текстови муче, притискају а ја не радим ништа - изгубио сам се у њима... Једно вријеме ме је господин М. Лукић покушавао да "осоколи и оживи", упорно подстицао ме (али ја сам увијек "губио снагу и вољу", и увијек сам "посртао и падао" због нечег другог приоритетнијег и егзистенцијалнијег)... Мислим да је господин Лукић "дигао руке" и сврстао ме у "безнадежан случај", али вјерујте ми, изузетно је тешко сређивати неке ствари (као и објаснити) "виртуелним путем" - само преко блога и мејлова. Мени недостаје "жива ријеч" (контакт у живо), ја тешко комуницирам писаним путем. Све ми је то напорно и одузима ми и ово мало енергије коју посједујем... У посљедње вријеме јавиле су се неке колеге, а ту сте наравно и Ви, то ми је поново подстакло и дало наде, то ме је поново "покренуло" и натјерале на размишљање. Већ неко вријеме покушавам да скупим неку уштеђевину и објавим један "избор за моју душу и моје пријатеље", и вјерујем да ћу тај "пројект" да реализујем... Тога сигурно не би било без Вас, мојих пријатеља и читалаца... И ја сам Вам на томе свима захвалан... Надам се да сам Вам сада мало више разумљивији... Или сам се поново расплинуо, што је код мене чешћи случај... Поздрав!
Сада примјећујем погрешке при куцању али и изражавању, али надам се да ћете успјети да текст ипак разумијете... Понекад тако слабо видим, не помажу ни наочари - више куцам аутоматски, но што видим...
Жао ми је, драги Мирославе, што сам покренула ову лавину у Вама, али ће остати ово Ваше Велико писмо… Велика реч. И надам се да сте ми опростили моје исхитрености… моју жељу да ми који Вас волимо и поштујемо, имамо своју књигу од Ваших песама… Ваших записа.
Поздрављам Вас, много Вас поздрављам, драги Мирославе, Вас, Лидију, фамилију.
Веселинка Стојковић
Ах, драга Веселинка, нема потребе ни за какво извињавање…
Намјере су и више него искрене и честите. Ја сам увјерен да би Ви ту иницијативу и остварили... А мени... Мени тешко пада и само сазнање, да моји пријатељи у ова „мутна и сулуда времена“ скупљају новац за објављивање једне збирке пјесама. У Србии која једва „дише“, у којој већи дио грађана не зна како ће да преживи сљедећи дан...
Нисам ни ја у некој изузетној ситуацији, систем у којем живим функционише док радиш, а кад се разболиш, све се драстично мијења и веома брзо почнеш да гледаш у провалију. Но, ја имам дјецу... Највеће благо. Једино благо овог свијета...
... и нисам Вас искључио, Ви мени можете много помоћи. И ја ту помоћ прихватам. Из ове „моје џунгле“ издвојите текстове које сматрате добрим, предложите их, дајте приједлоге за „поправке“... Па да „направимо“ ту „збиркицу“... СУЗАРНИК, ГРИЗОДУШЈЕ или нешто друго...
Топли поздрави из Хилдесхајма!
С Божјом помоћи! Биће и тешко и лако, и лепо.
Отпоздрав из Врања!
Веселинка
Све ће то да се сложи, драга Веселинка.
Не могу да верујем да су прошле већ две године...
У нашим годинама вријеме брзо истиче. Али то није разлог за "чуђење"... Двије године треба прославити...
Постави коментар