 |
| Негослава Станојевић (приватна фотографија) |
УМЕСТО ПЕСМЕ ЗА МОМУ ДИМИЋА
Могла бих да напишем песму за Мому Димића
Шарену као цигански кревет и кратку као сан
Дубоку као чаша воде уз коју је знао да седне*
Загледан у казаљке на сату, у пролазност, у време
У пероне, неке излизане гуме, у путнике и путеве
У нека лица, у нечије зенице, осмех нечији и тугу неку
У гужве, доласке, одласке, празнине, нигдине и даљине...
Испевала бих шарену песму за Мому Димића, поету
Ал' већ је, ево, пуни сат како седим над белим папиром
И како тражим неке речи у његовим песмама неприсутне
Јер не бих да ми неко замери како сам, не дај Боже
Украла стих или реч Моме Димића, па још у песми за њега
Који је знао да свака реч може да буде песма
Ако знаш где речи да метнеш па буду стих ил' рима
Па пошто не нађох те речи, јаке и јасне, непохабане
Нек ово буде уместо стварне песме за Мому Димића
Који је заувек отишао неким од оних путева
У које је гледао док је посматрао свет уз чашу воде
Негослава Станојевић
* Мома Димић: ПОНЕКАД НЕ ПУТУЈЕМ НИКУДА
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар