Хамза Хумо: Акварел

* 30. децембар 1895  † 19. јануар 1970

Акварел

О бистри јесењи дани,
Одозго са свијетлих палата
Осмијех ме ваш мами,
О бистри јесењи дани!

Наш град је зрео акварел
Пун плавих, златних боја.
Праља је мајка моја,
А ја с плочника деран
Бос улицом пјевам:

О бистри јесењи дани,
На свему ваш златни осмијех титра:
На прозорским окнима
Скривеним у грању,
На заставицама аута хитра,

На лицима што блену у вреву дању,
На косама госпе са другог ката.
На пиљарице шатору бијелу,
На катедрале куполи злата.

У нашем малом дворишту
Вијоре хаљине, хаљине
Плаве, црвене, бијеле, шарене,
А ја с плочника деран
Бос улицама пјевам:

О бистри јесењи дани,
Одозго са свијетлих палата
Осмијех ме ваш мами,
О бистри јесењи дани!

Хамза Хумо
/Преузето из НАРОД, Сарајево, 10. деценбар 1922./

Моји другови – пјесници, приповједачи, скоро сви су – отишли... Помрли су, само ја остах... Друговао сам са Симом Пандуровићем, са Вељком Петровићем, Миланом Ракићем, Радетом Драинцем, а од Тина сам бјежао: био је стално пијан, прљав... Кад се сјетим тог боемског Београда, стајалишта у ПЕН-клубу, па „Код три сељака“ на ћевапчићима! Ракић је нарочито волио црно вино и ћевапчиће... Не. Никада нисам припадао некој групи, правцу, нити су ме те приче, дискусије интересовале.

Хамза Хумо
/Преузето из КЊИЖЕВНИ РАЗГОВОРИ (Говоре писци Босне и Херцеговине), Радован Поповић, Веселин Маслеша, Сарајево, 1970./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић