 |
| * 27. октобар 1932 † 11. фебруар 1963 |
Не желим обичан сандук, желим саркофаг
С тиграстим пругама и на њему лице
Округло као мјесец, што зури увис.
Желим их гледати када дођу
Крећући се међу нијемим рудама, коријењем.
Видим их већ – блиједа, звјездано далека лица.
Сад нису ништа, нису чак ни бебе.
Замишљам их без очева и мајки, као први богови.
Питаће се бијах ли важна?
Ушећерићу и сачувати своје дане као воће!
Моје се огледало магли –
Још неколика даха и неће више уопште
Ништа да одражава.
Цвјетови и лица бијеле у папир.
Не вјерујем духу. Измиче као пара.
У сновима, кроз уста-рупу или око-рупу.
Не могу га зауставити.
Једног се дана неће вратити. Ствари нису такве.
Оне остају, њихови малени појединачни сјајеви
Топли од велике употребе. Готово да преду.
Кад ми се табани охладе,
Плаво око мога тиркиза ће да ме утјеши.
Дајте ми моје бакрене кухињске лонце,
Нек моји црвени лонци
Цвату око мене као ноћно цвијеће, угодна мириса.
Омотаће ме завојима, похраниће моје срце
Испод мојих ногу у уредном замотуљку.
Једва ћу саму себе познати. Биће мрачно,
А сјај ових малих ствари слађи је но лице Иштар.
Силвија Плат
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар