 |
| * 09. новембар 1928 † о4. октобар 1974 |
Ана која је била луда,
имам нож под пазухом.
Када стојим на прстима, ја тапкам поруке.
Јесам ли некаква зараза?
Да ли си због мене полудела?
Да ли су се због мене звуци покварили?
Да ли сам ти ја рекла да се извучеш кроз прозор?
Опрости. Опрости.
Реци да нисам, не.
Реци не.
Реци.
Причај молитве Богородици на нашем јастуку.
Узми ме, неспретно дванаестогодишње дете
у своје спуштено крило.
Шапући као маслачак.
Поједи ме. Поједи ме као пудинг.
Узми ме унутра.
Узми ме.
Узми.
Дај извештај о стању моје душе.
Дај ми исцрпну изјаву о мојим делима.
Уручи ми жандара у проповедаоници и дозволи да прислушкујем.
Стави ме у узенгије и излечи излетнике.
Наброј моје грехе као списак из пиљарнице и дај да их купим.
Да ли си због мене полудела?
Да ли сам ти ја подигла слушалицу и пустила звук сирене кроз њу?
Да ли сам ја отворила врата бркатим психијатрима
који су те вукли попут златних колица?
Да ли си због мене полудела?
Из гроба ми пиши, Ана!
Ниси ништа до пепела, али ипак
узми Паркер пенкало које сам ти дала.
Пиши ме.
Пиши.
/Пријевод: Ивана Максић/
 |
Вјероватно сам рођена клечећи,
рођена кашљући на дугој зими,
рођена ишчекујући пољубац милости,
рођена са страшћу за брзином.
Па ипак, како су се ствари развијале,
рано сам научила о бранама и оградама
или о испуштеном задаху клистирања.
У другој или трећој, научила сам да не клечим,
не очекујем, да засадим своје ватре у подземље,
гдје нико осим лутака, савршених и одвратних,
не би био оклеветан или осуђен на смрт.
 |
Неке жене се удају за куће.
То је другачија врста коже; има срце,
уста, јетру, црева покретна.
Зидови су трајни и ружичасти.
Видиш како она по цео дан на коленима клечи,
верно се пере.
Мушкарци улазе силом, одвучени као Јона
у своје меснате мајке.
Жена је своја мајка.
То је оно главно.
/Пријевод: Ивана Максић/
 |
Овде,
у соби мог живота
предмети се стално мењају.
Пепељаре за плакање,
сестре сапатнице дрвених зидова,
четрдесет и осам дирки писаће машине
свака око никад затворено,
књиге, свака такмичарка у избору за најлепшу,
црна столица, сандук за пса начињен од не-скровишта,
туљци на зиду
што чекају као пећина пчела,
златан тепих
разгоовр пете и прстију,
камин
нож што чека да га неко подигне,
софа, исцрпљена напрезањем курве,
телефон
два цвета корене у његовом шлицу,
врата
што се отварају и затварају као шкољке капице,
светлости
које ме пробадају,
осветљавајући и тло и смех.
Прозори,
изгладнели прозори
који ми дрвеће као нокте убадају у срце.
Свакога дана, храним ја онај свет тамо
мада птице експлодирају
десно и лево. Храним и овај свет овде унутра,
нудећи столу псеће бисквите.
Међутим, ништа није што се чини да јест.
Моји предмети сневају и носе нове костиме,
приморани, чини се свим речима мојих руку
и морем које ми удара у грлу.
Ен Секстон
 |
Нема коментара:
Постави коментар