 |
| Алфа, Београд 1999. |
ЉУДИ ГОВОРЕ (фрагмент)
Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и, спреман на разговор, одмаче се мало од стола.
– Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?
– Са ким мислите да би се морало ратовати?
– О, доста је отворити новине. У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи?
– Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.
– Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи.
– Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније, и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.
– Откуд онда ратови?
– То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један некултуран а други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђе. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.
– Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира.
– Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу, један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.
– Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.
– Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.
– Отаџбина је једна велика лепа ствар.
– Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.
– Ви сте или новинар или песник, господине.
– Можда, али ја не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа.
Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор.
Растко Петровић
Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и, спреман на разговор, одмаче се мало од стола.
– Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?
– Са ким мислите да би се морало ратовати?
– О, доста је отворити новине. У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи?
– Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.
– Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи.
– Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније, и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.
– Откуд онда ратови?
– То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један некултуран а други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђе. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.
– Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира.
– Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу, један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.
– Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.
– Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.
– Отаџбина је једна велика лепа ствар.
– Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.
– Ви сте или новинар или песник, господине.
– Можда, али ја не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа.
Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор.
Растко Петровић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар