 |
Слушам женино дисање
И откуцаје часовника
Пробудио сам се
Тијесно ми у кревету
Али остајем прикован
Болом у кичми
Десна рука ми утрнула
У устима горчина
Коју не могу испљунути
А звијер је остала у сну
И рушевине моје куће
И моја сјенка која трчи
Боса кроз поље коприва
И тражи сигуран заклон
Св. Јован Милостиви, 2015.
Мирослав Б. Душанић
 |
2 коментара:
Мирославе... Читам твоју песму Немир... Још се нисам најбоље пробудила... Испијам прву кафу и изнова читам... Ево је друга кафа стављена да се кува, а мој поглед још увек закуцан за одјеке који су се створили у мени након првог читања... Враћам се смислу, враћам се речима... Враћам се себи, и себе саму питам, чему наше писање кад твоје песме објаснише цео свет свима нама... Поздрав теби песниче над песницима из старе престонице...
"... чему наше писање кад твоје песме објаснише цео свет свима нама... Поздрав теби песниче над песницима из старе престонице..."
Постави коментар